'Sa grupom brigadira prisustvovala sam sletu i gotovo sve je bilo isto, kao da je Tito još uvek živ. Posle svih tačaka priredbe u jednom momentu, neposredno pred kraj sa jedne od tribina zaorila se pesma: „Druže Tito, shvatili smo pismo, čuvaćemo bratstvo i jedinstvo!“ Pesmu je prihvatio ceo stadion i ta jeka 50 000 ljudi koji kao jedan pevaju i ništa se drugo ne čuje u toj tišini osim pesme i njenog odjeka! I tišine kad se pesma završila! I potom aplauz!'
Hajdana Bogdanović Šerbedžija je rođena 1960. godine u Zrenjaninu, a danas radi kao inženjer u Smederevu. Kao Titov pionir učestvovala je na šest radnih akcija u periodu od 1975. do 1982. godine, bila je stipendista SFR Jugoslavije i i danas se jasno seća 4. maja 1980. godine kada su javili nezamislivo - umro je drug Tito.
"Svi mi koji smo rođeni i odrasli u zemlji koju danas žele da proteraju iz kolektivnog sećanja njenih stanovnika i udžbenika istorije, sa tugom i nostalgijom sećamo se te divne zemlje, Jugoslavije za koju sa pravom Abdulah Sidran kaže: „Da je Jugoslavija bila gora sto puta, no što je bila, opet bi bila sto puta bolja od svega ovoga što je od nje nastalo."
Stešnjeni u svojim malim državicama, koje su bile, tek republike jedne moćne države kakva je bila Jugoslavija pokušavamo da dozovemo to vreme pre ovog zajedničkog sunovrata devedesetih, podsećajući i sebe i našu decu, da ovo nije jedini mogući svet, ovaj u kome živimo, nego da smo živeli i neki drugačiji život kada smo se osećali dostojanstveno i slobodno, bar prema ličnom osećaju slobode koji je svako od nas doživljavao.
I to je ono što će vam verovatno reći svaki jugonostalgičar: bio sam slobodan.
Šta je činilo moju ličnu slobodu, šta me je činilo slobodnom?
Pre svega, mogućnost obrazovanja. Titova zemlja, što je ponekad sasvim istinit sinonim za Jugoslaviju, pružala je svojim građanima gotovo istovetnu mogućnost da se obrazuju, podstičući pozitivnu sliku o suštinskom obrazovanju kao načinu dobrog života. To se ogledalo u svim segmentima: dobri radnici u fabrikama dobijali su mogućnost kvalifikacije, napredovanja, boljih radnih mesta, društvenog stana, boljeg života. Đaci u školama, posebno oni vredni stizali su do fakalteta i završavali ih uz pomoć državnih stipendija i kredita.
Osim škola koje su i u mom sećanju bile skromne i u kojima su kreda i tabla bile glavna nastavna sredstva, to osećanje socijalne pravde je ono što mi je i u sećanjima neodvojivo i od bivše zemlje i od školovanja.Možda je danas smešno, ali država je svojim centralizovanim uređenjem mislila na sve!Država je smatrala da deca radnika i seljaka treba da idu na more (posebno ona bolešljiva i mršava) i da tamo obavezno nauče da plivaju, jer je i plivanje veština potrebna svakom pojedincu i društvu.
Kao đak prvog razreda osnovne škole, u leto 1968, sa velikom grupom osnovaca krenula sam u Vodice pored Šibenika , u kojima je grad Smederevo imao svoje odmaralište. To odmaralište, kasnije ćemo videti, bila je ustvari preko godine osnovna škola koja se leti pretvarala u odmaralište ubacivanjem gvozdenih, vojničkih kreveta u učionice pretvarajući ih u zajedničke spavaonice.
Naravno da je i putovanje do Šibenika i potom brodom do Vodica bilo prava avantura, jer se putovalo dva dana, što je za sve nas bilo prvo takvo putovanje. Uz put bismo prolazili kroz mistične krajeve Bosne o kojima smo znali samo iz čitanki. I danas se sećam tih gradova i stanica u kojima se voz zadržavao Vinkovci, Zagreb, Knin.Posebno stanica Knin u kojoj bi voz pristigao oko 6 ujutro. U mlečnobeloj izmaglici jutra, u ramu prozora vagona i danas vidim taj grad i strma brda iznad njega, tvrđavu, kao u crno-beloj fotografiji. Tu u Kninu bi nam govorili, već nestrpljivima, da je more blizu, još 2 sata i tu smo. Nama se činilo da se tu u Kninu osećaju mirisi mora - miris borove smole sa četinara pomešan sa mirisom soli i truleži luka. Čak smo čuli i vrevu zrikavaca koji bi najavljivali vrelinu letnjeg dana! Od Knina se ne bismo micali od prozora gledajući u kamen Dalmacije i čekajući da vidimo more, čije bi pomaljanje izazvalo radost.
Posle voza brod, pa smeštaj u zajedničke spavaonice, pa zajednički odlazak na plažu, pa zajednički obroci u zajedničkoj trpezariji uz predhodno pranje ruku pod nadzorom (čak i u hipermangan, zarad dezinfekcije) uz dve obavezne marende (kakva divna nepoznata reč) na plaži, koju bi donosili dežurni učenici (hleb sa čuvenom mešanom marmeladom ili jetrenom (?!) paštetom na poslužavnicima ) praćeni jatom osica za njima. I tako, odlazila sam u Vodice četiri leta za redom, uvek po 15 dana (takav je bio normativ) u međuvremenu postavši dobar plivač i dugo smatrajući da je samo more u Vodicama pravo more.
Zajedno sa obrazovanjem koje mi se činilo kao mogućnost osvajanja slobode, pre svega ekonomske , vaspitavanje u duhu bratstva i jedinstva davalo nam je osećaj nesebičnosti i nesputanosti. Možda je danas smešna ta floskula bratstvo-jedinstvo, ali to je u shvatanju većine stanovnika Jugoslavije bio sinonim za ljubav i jednakost svih građana, jedinstvo svih građana bez obzira na naciju, što je davalo osećaj kosmopolitizma, osećaj nesputanosti i slobode. Naravno da je država činila sve na podsticanju ovih osećanja kroz zvaničnu politiku koja nam je svima hranila to osećanje značaja države i ispravnosti ovakve poltike.
Poseban osećaj pripadnosti zajedničkom jugoslovenskom narodu negovan je na radnim akcijama organizovanim širom zemlje, na kojima bi se sretali u istoj smeni brigadiri svrstani u radne brigade iz svih republika i pokrajina. Naravno da se uvek vodilo računa da u svakoj smeni, na svakoj akciji bude prisutna Jugoslavija u malom.Bilo je tu svih nacija, svih obrazovanja – radnika, seljaka, učenika, studenata. Negovao se i razvijao takmičarski duh-takmičilo se u radu (prebacivanje radne norme) društvenim aktivnostima (kultura, informisanje), išlo na kurseve svih mogućih profila (od vožlje traktora do ikebane).
Učesnik sam šest radnih akcija u periodu od 1975 do 1982 godine. Posebno mesto u mom srcu zauzima radna akcija u Sarajevu 1978. godine. Još tada se znalo da će u Sarajevu biti Olimpijada 1984.godine, te smo imali radilišta i u i oko Sarajeva, na sada poznatim skijalištima. Sećam se da je osim nas iz Smedereva, tu bilo i brigadira iz Skoplja, Bačke Topole, Vukovara... Sećam se da smo nedelju dana radili na Stupskoj petlji pored Jevrejskog groblja na jednom od ulaza u Sarajevo. Uređivali smo kosine pored puta i petlja je svečano puštena u rad 27.jula 1978.godine za Dan ustanka u Bosni i Hercegovini. Na proslavi je osim političara bilo i mnogo nas brigadira koji smo učestvovali i sećam se posle oficijelnog dela usledila je prava proslava. Ljudi iz celog Sarajeva i okoline dolazili bi sa porodicama i punim korpama hrane i prostirali bi bele čaršave jedan do drugoga na zemlju čineći beskrajnu belu reku, postavljali hranu i zvali sve na čast. Bilo je tu i muzike, igrala bi se kola, pevalo. Nekako se činilo stvarno i neraskidivo to bratstvo među ljudima, ta radost nesebičnog davanja i deljenja.
Mnogo godina kasnije, sva ta zemlja oko Stupske petlje i jevrejskog groblja natopljena je krvlju, jer su tu vođene najkrvavije bitke zaraćenih strana u ratu. Bez obzira na to, ja i danas u sećanju nosim taj dan narodne radosti kao pravu sliku Bosne, one Bosne koja je tako dobro simbolizovala Jugoslaviju, one Bosne koje više nema iz zemlje koje više nema.
0 Primjedbe