O Titovoj smrti gotovo sve je rečeno. U vreme njegove bolesti i potonje smrti Jugoslavijom kao i mnogo godina pre toga nošena je štafeta mladosti, jedinstveni jugoslovenski izum koji je na simboličan način povezivao sve narode i narodnosti Jugoslavije. Skoro da nema građanina koji na ovaj ili onaj način nije učestvovao u nošenju ili čuvanju štafete. Samo nošenje završavalo se veličanstvenim sletom u Beogradu, na stadionu JNA na kojem bi predsedniku Titu štafeta bila uručena.
Te 1980. godine sada kao student Građevinskog fakulteta i iskusni akcijaš, sa zebnjom sam pratila vesti iz Ljubljane o toku Titove bolesti. Naravno da ni meni, kao ni većini Jugoslovena nije bilo jasno šta posle Tita, ali smo osećali nekakvu teskobu i strah na samu pomisao da bi Tito mogao umreti. I kada se to desilo 4.maja 1980. godine, a štafeta mladosti u svom putu zaustavljena i doneta sa kovčegom u Beograd, nije se znalo šta će biti sa završnim sletom koji je uveliko, bez obzira na Titovu bolest pripreman.
Neko je prelomio da se završni slet ipak održi i koliko se sećam to je poslednja godina kada je održan. Došli su mladi iz cele Jugoslavije. Beskonačan broj autobusa, reka mladih koja je ispunila stadion do poslednjeg mesta. Sa grupom brigadira prisustvovala sam sletu i gotovo sve je bilo isto, kao da je Tito još uvek živ. Posle svih tačaka priredbe u jednom momentu, neposredno pred kraj sa jedne od tribina zaorila se pesma: „Druže Tito, shvatili smo pismo, čuvaćemo bratstvo i jedinstvo!“ Pesmu je prihvatio ceo stadion i ta jeka 50 000 ljudi koji kao jedan pevaju i ništa se drugo ne čuje u toj tišini osim pesme i njenog odjeka! I tišine kad se pesma završila! I potom aplauz!
Bilo je raznih pisama u istoriji posleratne Jugoslavije, kasnje sam saznala proučavajući istoriografiju na koje je Titovo pismo pisac pesme mislio, ali tada, 25.maja 1980. godine svi mi tada prisutni i mi koji smo pevali bili smo neraskidivo povezani osećanjem zajedništva i uvereni da će ta zemlja trajati zauvek."
0 Primjedbe