U operaciju oslobođenja Beograda od okupatorske vlasti u Drugom svetskom ratu uključio se i veliki broj žena. U ekskluzivnom intervjuu za portal Dnevno.rs jedna od njih, Kristina Jovanović – Kica, podelila je sećanja na 20. oktobar 1944. godine. Ona je tada na tenku prošla ulicama Beograda.
Partizanka Kristina Jovanović (88), heroina je Drugog svetskog rata. Na ruskom tenku ušla je na beogradsku Slaviju tokom operacija za oslobođenje grada 1944. godine. Ona se svojim podvigom starim sedamdeset godina uzdigla iznad prosečnosti i zaslužila naše poštovanje. Heroji se poštuju i dok su živi... Dok to mogu da vide!
Povodom 70 godina od oslobođenja Beograda u Drugom svetskom ratu portal Dnevno.rs vam donosi seriju ekskluzivnih intervjua sa ljudima koji su učestvovali u borbama i za svoju hrabrost bili odlikovani. Ne propustite da pročitate njihove priče i saznate iz prve ruke kako je izgledao 20. oktobar 1944. u srpskoj prestonici!
Kristina Jovanović ili kraće Kica, kako su je prozvali još dok je bila u odredu, danas živi miran, staračni život na Čukarici. Mnogo je vremena prošlo od kada je napustila Donju Jajinu, malo selo kod Leskovca i sa partizanima se uputila u oslobađanje zemlje. Bilo je to ratne '41, a ona je imala samo 16 godina.
– Otišla sam u rat kao Skojevka. Imala sam podrušku porodice jer su svi moji bili u partizanima. Prvog dana stupanja u odred, dobila sam pušku i pošla u borbu. Situacija je bila strašna jer su naše krajeve na jugu pustošili Bugari tako da sam odmah ušla u borbe – počinje svoju priču Kristina Jovanović.
Kristina Kica Jovanović je u odred stupila sa samo 16 godina, Foto: Dnevno.rs/privatna arhiva
Naša sagovornica kaže da se činjenica da je mlada devojka nije naročito osećala u odredu i da su i žene radile sve što i muškarci.
I žene su od prvog dana sa puškom u ruci učestvovale. Radila sam sve što i muškarci. Neki drugovi su mi godinama kasnije rekli da sam bila hrabra. U kraju se pročulo da sam pristupila partizanima, pa je Gestapo tražio od mog oca da me se odrekne.
Fatalne trešnje na obroncima Kopaonika
Kristina je bila veoma mlada i, po sopstvenom priznanju, pomalo tvrdoglava. U sećanju joj je ostao događaj koji se zbio na padinama Kopaonika.
– Glad je bila konstantna, put težak, a mi smo se stalno povlačili. Negde u celom tom haosu ugledala sam drvo sa zrelim trešnjama. Brinula sam o ranjenicima i pomislila kako bi bilo divno da imam te trešnje da ih obradujem. I tako sam se u sred povlačenja popela na drvo i počela da berem – seća se Kristina.
Međutim, situacija se otrgla kontroli.
– Priznajem, zaboravila sam se u tom branju. Dok se sve to dešavalo, naši su toliko odstupili da sam još samo u daljini mogla da čujem pojedinačno puškaranje. Potpuno se smračilo. Kada sam pogledala dole, videla sam da sam okružena neprijateljima – prepričava Kristina jedan od najdramatičnijih momenata iz njenog života.
– Međutim, oni ni u jednom trenutku nisu pogledali gore. Bili su toliko umorni da su bukvalno bauljali. Ja sam sišla, i pamtim da sam znala jedino da moram da idem na jug. Da li me nisu videli, ili su pomislili da sam neka čobanica, ne znam ni danas – objašnjava drugarica Kica, ali sa ponosom dodaje da je na kraju ipak stigla do svog odreda i to sa torbom punom trešanja.
Kristinina 21. srpska divizija celo leto 1944. godine provela je oslobađajući mesta po Šumadiji. Početkom septembra stigla je i dugo priželjkivana komanda da se krene na Beograd.
– Kod Natalinaca, sela kod Topole susreli smo se sa Crvenom armijom. Sećam se da je radost bila ogromna. Ti borci su bili toliko slični nama da se ni po čemu zapravo i nismo razlikovali – priča Kristina.
General Ždanov je od našeg komandanta tražio jedinicu koja će se priključiti njegovim borcima na tenkovima i odmah krenuti za Beograd.
– Ja sam bila među izabranima i krenuli smo već sledećeg jutra. Tako je i nastala čuvena fotografija mene na tenku među ruskim borcima – objašnjava Kristina.
Kristina Jovanović u društvu crvenoarmejaca na tenku, Foto: Privatna arhiva
Jedinica kojoj je pripadala naša sagovornica prvo je vodila borbe kod Avale. Seća se da je sve bilo neprohodno i da je bilo jako teško osvojiti je.
– Samo na Avali nas je poginulo 43, ali smo je na kraju ipak osvojili. Sećam se da je moj komandant molio Ruse da paze kada bombarduju vrh jer se tamo nalazi spomenik koji mnogo znači našem narodu. Upravo zbog toga je obeležje Neznanom junaku u ratu bilo tako malo oštećeno – priča naša sagovornica.
Tenkovska divizija je od Avale krenula prema gradu. Prošli su Jajince, već uništen logor na Banjici. Kristina kaže da su joj naročito u sećanju ostali prizori unezverenih ljudi koji su ih posmatrali na ulicama kao da ne znaju šta se dešava.
Ipak, Kristinu je najteže tek čekalo...
Najkrvavije borbe smo vodili na Autokomandi. Četiri sata smo se neprekidno borili, prsa u prsa. Imali smo naređenje da Nemce hvatamo žive ne bi li oni odali položaje i zbog toga niko nije smeo da puca. I tako ja uhvatim Nemca, ali ja sitna, a on debeo izvukao bajonet da me probode. Pomislila sam da ću sigurno tu umreti, ali onda se niodkuda pojavio jedan Rus, udario tog Nemca, onesvestio ga i tako mi spasao život.
Borbe su se nastavila sve do 20. oktobra i konačnog oslobođenje. Kristina Jovanović je sve vreme neustrašivo učestvovala u događajima. Kao trofej iz tog perioda ostao joj je pištolj „Valter" koji je sama otela od jednog Nemca.
Zarobila 200 Nemaca bez opaljenog metka, ali...
Kristina Jovanović je sa crvenoarmejskom tenkovskom divizijom prošla bukvalno ceo Beograd. Kada je malo bolje upoznala prestonicu shvatila je da je na tenku protutnjala Voždovcem, Bulevarom, Zvezdarom... Ipak, naročito zanimljiv događaj zbio se u Malom Mokrom Lugu.
– Kada se situacija malo stišala dobili smo 15 minuta voljno kako bismo se malo odmorili. I tako su svi polegali, ali ja sam morala negde u wc. I tako pronađem ja jedan žbun, kad čujem neke glasove na nepoznatom jeziku. Počnem da vičem, moji dotrče i tako zarobimo Nemce – priča kroz smeh Kristina i dodaje da su je drugovi zbog ovog „incidenta" dugo zadirkivali.
Ipak, u ovoj akciji nije ispaljen nijedan metak, a njena grupa je zarobila preko 200 Nemaca sa celom opremom i naoružanjem.
– Negde oko 27. oktobra na Banjici sam prvi put videla Tita. Tada je on došao u oslobođeni Beograd i sve nas pozdravio. Doček je bio veličanstven i dirljiv! Narod je izašao na ulice, svi su se radovali i poklanjali nam sitnice i hranu, iako su i oni gladovali. Bilo je predivno – seća se Kristina.
Njena divizija je zatim upućena na Sremski front i tu je bila sve do proboja. Kristina je bila u borbi sve do kraja rata.
izvor : http://www.dnevno.rs
0 Primjedbe