“Politika” je objavila zanimljiv komentar iz pera Aleksandra Apostolovskog pod naslovom – Zašto je poslednja bitka Jovanke Broz pogodila običan svet? Prenosimo ovaj tekst bez uredničkih intervencija.
Osećate li da ste živeli nekada kao kralj ili kraljica, poput nje, a potom ste sve izgubili i za jednu noć pretvoreni u roba, u nepostojećem sudskom procesu, zarobljeni od nevidljivih čuvara?
Sećate se, naravno, da ste nekada „boinzima” Jata putovali na more kao običan radnik, ali najmanje na dve nedelje, ne osećajući da će to naročito uzdrmati vaše finansije?
Sećate li se kako ste zidali svoje male vikendice-dvorce, da imate gde da leškarite vikendom, posmatrajući kako vaša dečica trčkaraju vašim rančem, dok ste vi, sigurni u svetlu budućnost, znali kako ćete ih jednog dana zaposliti, kako će i oni nastaviti takav bezbrižan život, jer su vaspitavani da budu baš to – samo obični ljudi.
Potom su nas nove mesije ubedile kako je to sve bila laž i sve nas redom, kao u Markesovom klasiku „Sto godina samoće”, prepustili razarajućem samouništenju.
I, kao jugoslovensko pleme, bez mozga, porekla i budućnosti, ma kako nam se prezime završavalo i ma kako se Bogu molili, mi nismo imali drugi izbor, nego da posmatramo kako se, što bi rekli beogradski mangupi, masovno „samoubijamo”.
Slično se dogodilo sa Jovankom
Nekada prelepa mlada partizanka, koja je opčinila Josipa Broza Tita na prvi pogled, bila je jedina žena koju je maršal istinski voleo. I, da se razumemo, mnogo lepotica je završilo u Titovom krilu, ali i posle toliko decenija, Jovanka i svojom smrću ponovo okuplja na mobilizaciju sve narode i narodnosti, od Vardara, pa do Triglava.
Udovica Josipa Broza Tita je zbog toga bila daleko više od udovice doživotnog crvenog suverena SFRJ. Ona je bila udovica jedne zemlje koje formalno ne postoji, ali koja nam se sve više javlja u sećanjima.
Jer, da je drugačije, Jovankina drama u poslednjem činu njene neverovatne sudbine, bila bi tek kratka, neprimetna vest negde na dnu strana beogradske štampe. Ali, koliko se god trudili da zaboravimo i Jugoslaviju, i Tita, i nesvrstane, i „fiću”, i samoupravljanje, i Jovankinu punđu, i sav taj čudni i tako daleki svet koji sadašnje nesposobne političke elite pokušavaju da negiraju, ismeju i omalovaže, Jovankina bitka za život u Kliničkom centru Srbije, odjeknula je kao bomba u regionalnim i svetskim medijima.
Telegrami podrške i buketi cveća stizali su svakodnevno u beogradsku bolnicu, gde je pod specijalnim nadzorom, najmisterioznija žena druge polovine 20. veka, vodila svoju poslednju ofanzivu.
Kao u finalu velike ljubavne, istorijske i špijunske drame, Jovanka je stigla u bolnicu gotovo na samrti, u svojoj 88. godini, potpuno zapuštenog zdravlja (rođena je 7. decembra 1924. godine).
Toliko je bio star i njen muž, kada je preminuo u Kliničkom centru u Ljubljani, 1980. godine.
Kao da je vremeplov vraćen 33 godine unazad: konzilijum vrhunskih lekara u Beogradu obaveštavao je naciju o zdravstvenom stanju Jovanke Broz, a dopisnici iz regiona i celog sveta, slali su prognoze o mogućem ishodu bolesti nekadašnje prve dame, a i po njenoj smrti kopaju po detaljima njenog nadrealnog života, koji, kako vreme teče, ponovo poprima obrise političke misterije najvišeg ranga.
Posle tri decenije, koliko je provela u kućnom pritvoru, pod nadzorom najpre jugoslovenske, a potom srpske tajne službe, najmoćnija žena Jugoslavije, posle smrti njenog supruga, pretvorila se u zatočenicu zapuštene vile na beogradskom Dedinju, gde je pod naoružanom pratnjom misterioznih obaveštajaca, tadašnji komunistički, vojni i obaveštajni vrh, bez ikakvog suđenja i presude, sproveo i stavio pod ključ. Te noći, nekoliko meseci posle Titove smrti, odveli su je u spavaćici.
Tada je mislila da je sprovode na streljanje, dok je njenoj sestri zaprećeno da će je ubiti, ako progovori išta o tome. Oduzeta joj je sva imovina, oduzeta su joj sva lična dokumenta. Pokušali su da joj oduzmu i prijatelje. Samo joj nisu oduzete uspomene.
Ona je bila poslednji arhivar i zadužbinar SFRJ, zemlje koja je do kraja sedamdesetih godina, ekonomski bila bogatija od mnogih današnjih članica EU.
Pitao sam se zato, sećajući se da sam se Titovoj smrti prilično radovao, jer smo gubili mnoge časove u osnovnoj školi – za razliku od starijih koji su organizovano puštali suzu – odakle se crpi toliki medijski i politički značaj iz sudbine jedne zaboravljene starice, držane iza sedam brava i iza sedam beogradskih gora.
Jovanka puni naslovne strane svetskih medija, politički establišment Srbije razmatra načine kako da joj se država dostojno oduži, kako bi joj, makar posle smrti, povratili status prve dame jedne nepostojeće zemlje.
Ali, ponavljam pitanje zašto je sa toliko emocija, poslednja bitka Jovanke Broz pogađala običan svet u svim bivšim republikama i pokrajinama. I, dedukcijom, lako dolazim do rešenja: Podseća li vas, drage i dragi moji, vaša sudbina, na Jovankinu?
Hajde da vidimo, zašto sam u pravu.
Osećate li da ste živeli nekada kao kralj ili kraljica, poput nje, a potom ste sve izgubili i za jednu noć pretvoreni u roba, u nepostojećem sudskom procesu, zarobljeni od nevidljivih čuvara? Sećate se, naravno, da ste nekada „boinzima” Jata putovali na more kao običan radnik, ali najmanje na dve nedelje, ne osećajući da će to naročito uzdrmati vaše finansije? Sećate li se kako ste zidali svoje male vikendice-dvorce, da imate gde da leškarite vikendom, posmatrajući kako vaša dečica trčkaraju vašim rančem, dok ste vi, sigurni u svetlu budućnost, znali kako ćete ih jednog dana zaposliti, kako će i oni nastaviti takav bezbrižan život, jer su vaspitavani da budu baš to – samo obični ljudi.
Potom su nas nove mesije ubedile kako je to sve bila laž i sve nas redom, kao u Markesovom klasiku „Sto godina samoće”, prepustili razarajućem samouništenju. I, kao jugoslovensko pleme, bez mozga, porekla i budućnosti, ma kako nam se prezime završavalo i ma kako se Bogu molili, mi nismo imali drugi izbor, nego da posmatramo kako se, što bi rekli beogradski mangupi, masovno „samoubijamo”.
Slično se dogodilo sa Jovankom...
0 Primjedbe