Učili su krasnopis i ručni rad, nisu smeli pisati levom rukom, a za nedisciplinu su dobijali udarce brezinom šibom po dlanu. Osnovna škola krajem 19. i početkom 20. veka definitivno se razlikovala od današnje.
Učionice su bile veće, a učenika je u razredu bilo 70-ak. Deca su morala sedeti uspravno s rukama na leđima ili dlanovima na stolu, pogleda usmerenog u teme učenika ispred sebe. Nisu smeli pričati osim ako ih neko nešto ne pita. Škole su imale jedan do dva razreda. Dečaci i devojčice u početku nisu bili zajedno, odnosno postojale su odvojene škole i razredi po polu. Tek početkom 20. veka javljaju se mešoviti razredi.
U svakoj učionici morala je postojati pljuvačnica “da se održi čistoća”, a zid iznad školske ploče krasila je slika raspetog Isusa. Za drvenim klupama, koje su imale pomične ploče, sedelo je po dvoje đaka. Pisali su guščjim perom, a postojale su i pločice od škriljevca po kojima se pisalo zašiljenim kamenčićem ili olovkom koji ostavljaju beli trag kao po ploči. Nazivali su ih “pisanke siromaha” jer nisu svi roditelji malim učenicima mogli priuštiti skupi papir.
Učenike su ocenjivali ocenama od jedan do pet, kao i danas. Od predmeta su imali veronauku, maternji jezik u kojem se ocenjivalo čitanje i pravopis, zatim strani jezik (nemački ili italijanski), geografija, matematika, krasnopis i crtanje. Svako slovo u krasnopisu imalo je tačno određen broj debelih i tankih linija, koje su učenici ponekad morali pisati uz taktove koje bi im dlanovima zadali učitelji. I pre više od sto godina postojali su imenici, no tadašnji đaci imali su i crnu ili sramotnu knjigu i zlatnu ili počasnu knjigu za pohvale.
U crnu knjigu upisivalo se ime i prezime učenike, kazna i razlog kažnjavanja. Najblaža kazna bila je opomena i upis u knjigu. Bilo je zabranjeno kažnjavanje radi neznanja.
– Na primer u knjizi je zapisana kazna za dečake koji su u Horvatima gospođi zaklali ćurana. Devojčice nisu kažnjavali šibom, za njihove nestašluke postojao je ‘zatvor’. Mogli su ih zadržati u školi do pet sati uz klečanje i rešavanje zadataka – kaže direktorica Hrvatskog školskog muzeja Branka Manin. Ondašnje škole imale su puno više sredstava za učenje koje su nastavnici koristili.
– Bilo je bitno sve jasno pokazati. Postojala su računaljke za razlomke. Cilj je bio naučiti decu brojeve, sabiranje i oduzimanje kako bi jednog dana znali sami, između ostaloga, voditi domaćinstvo – objasnila je direktorica Manin.
Ručni rad učili su i dečaci i devojčice. Bilo je povezano s crtanjem jer su učenici obično morali prvo izraditi nacrt, a onda po njemu vesti ili napraviti model od papira, drveta ili gvožđa. Nažalost, nije sačuvano mnogo učeničkih ručnih radova jer su ih obično prodavali na izložbama.
Obavezno osnovno školovanje na prostorima današnje Hrvatske uvedeno je 1874. prvim autonomnim hrvatskim školskim zakonom, tzv. Mažuranićevim zakonom. Osim što je Zakon uveo obavezno obrazovanje za sve u trajanju od četiri godine bez obzira na stalež, narodnost, veru i pol, mogle su biti javne ili privatne, opšte i građanske, a nastavni jezik je bio hrvatski. Školski propisi određivali su sve od organizacije nastave do izgleda škole, broja i položaja prozora.
– Bio je to vrlo napredni zakon za to vreme. Njime se u nastavu uvodilo i fizičko vaspitanje. Svaka škola morala je imati školsku dvoranu i igralište za sve sportske aktivnosti. Propisano je i da škole imaju vrtove – kaže Manin. Što se tiče nastavnog kadra, prevladavali su muškarci i bili su vrlo cenjeni, piše 24 sata.
– Nastavni plan i program, odnosno kurikulum propisuje nastavne predmete i sadržaje koji se uče. Školski zakon donesen za banovanja Khuena Hedervaryja 1888. u mnogim je stvarima bio korak unazad. Na primer njime je bio propisan celibat učiteljica, odnosno učiteljice nisu smele biti udate. Smatralo se da se ne mogu jednako dobro brinuti za učenike i porodice pa su nakon udaje gubile službu, ali učiteljima su i smanjene plate pa im je produženo vreme rada – objasnila je Manin.
0 Primjedbe