TITO je za mene besmrtan. Imao sam sreću da ga nekoliko puta sretnem. U njegovo vreme nije bilo gladnih. Nisu mogli da se vide penzioneri koji prevrću po kontejnerima...
Najveća živa legenda jugoslovenskog boksa Marijan Beneš je otvorio dušu i govorio o svojim uspesima i padovima, porodici, zdravlju i SFRJ.
Beneš se smatra jednim od najboljih jugoslovenskih boksera. Posle briljantne amaterske karijere i osvojene zlatne medalje na prvenstvu Evrope u boksu 1973. godine prešao je u profesionalce i osvojio titulu evropskog prvaka u poluvelter kategoriji 1979. godine.
Marijan Beneš se povukao iz boksa 1983. godine zbog teške povrede oka. Čak 39 mečeva je odboksovao s jednim okom, a šaka mu je lomljena 26 puta.
Dovezao je prvi BMW u Banjaluku. Prošetao prve kaubojke. Zaradio više od šest miliona maraka, podigao dve kuće, otvorio dva kafića. Dva puta se ženio.
Za vreme rata u Zagrebu se potucao po sportskim klubovima.
Izgubio je imovinu i trofeje, raspao mu se i drugi brak, a žena sa ćerkama otišla je u Niš. Ni u Hrvatskoj ga nisu gledali kao svog. To nije bio njegov rat.
"To nije viteška borba. Zakleo sam se jednom, i to za Tita, i sa tom zakletvom ću otići u grob."
Poslednjih godina piše poeziju. Nedavno je objavio svoju prvu zbirku pesama za decu "Od točka do rakete". Ima sina i tri ćerke, koji su njegov ponos.
Muzika i rukavice
“Gde je početak a gde kraj, delimično je filozofsko pitanje za boksera, može li to? Može, ako se čovek drži istine i doživljenog, ali život teče i ne bih da ga opet naljutim... Samo kako opisati ono golim okom nevidljivo, što se zove sudbina... Zagazio sam u 63. godinu, mnogo toga lepog i manje lepog sam preživeo, a šta me sve tek čeka, ne znam. Najbolje je da počnem od pisanja pesama za decu, jer sam se povodom Sajma knjiga opet obreo u mom rodnom gradu Beogradu, za koji više ne znam da li liči na onaj velegrad koji me svaki put toplo prigrlio”.
“Moja sklonost ka pisanju poezije je genetska. Naime, moj otac Josip je bio vojni muzičar, a kao klinac sam svirao flautu, klavir i druge instrumente, pa je pisanje pesama valjda logičan nastavak. Rastao sam sa tri brata i sestrom. Detinjstvo smo proveli u Tuzli. Malo njih zna da je muzika moja velika ljubav. Završio sam nižu muzičku školu i jedan razred srednje muzičke škole u Tuzli, a onda sam je napustio. Drugari su počeli da me zafrkavaju što sviram i pod uticajem dvojice starije braće koja su trenirala boks, i protiv volje roditelja napustio sam muziku i okrenuo se boksu, muškom sportu”.
“Od rodnog Beograda put me je preko Tuzle odveo do Banjaluke, gde s kraćim prekidima živim više od četiri decenije. Prelaskom u Banjaluku počeo je moj sportski uspon... Bilo je to u maju 1969. godine, kad smo se preselili u Banjaluku postao sam član BK Slavija. Marijan Benes profi sampion EvropePrvi trener mi je bio pokojni Tomo Palankin, bilo je i posle njega još dobrih trenera, ali on je najviše radio sa mnom i ostavio najveći trag u mojoj karijeri. U amaterskoj konkurenciji, u ondašnjoj Jugoslaviji, osvojio sam sve što je moglo da se osvoji, a nebo sam dotakao na Evropskom prvenstvu 1973. u Beogradu. Osvojio sam zlatnu medalju u poluvelter kategoriji i te iste godine sam proglašen za najboljeg sportistu Jugoslavije, u tradicionalnom izboru JSL "Sport", kao jedini iz BiH kojem je to ikada pošlo za rukom. Prelaskom u profesionalce sam nastavio da vladam ringom, ne odustajući od prepoznatljivog, fajterskog stila borbe. To mi je donelo titulu profesionalnog prvaka Evrope 1979. godine, ali i brojne povreda zbog kojih sam, možda i prerano, okačio rukavice o klin.
“Lekari su mi 1976. godine, kad sam dobio žuticu, zabranili da boksujem. Tvrdili su da ako pokušam da se vratim u ring neću preživeti. Ipak, nisam se dvoumio. Nisam ih poslušao! Eto i pored lekarskih crnih prognoza, još sam živ. Nisam se inatio samo sa lekarima, već donekle i sa životom, makar mi se tako čini s ove vremenske distance. Da stvar bude još bolja, godinu dana posle preležane žutice prešao sam u boksere profesionalce. Ne krijem da sam zbog toga imao velikih problema sa jetrom, ali sam izdržao i u Banjaluci 1979. godine, u prepunom Boriku, u četvrtoj rundi, nokautirao sam Francuza Žilbera Koena. Tako sam postao profesionalni prvak Evrope u polusrednjoj kategoriji. Mojoj sreći nije bilo kraja. Mislio sam, pobedio sam lekare, bolest, ma pobedio sam život. Tako misli mladost gonjena idealima i ljubavlju ali, nažalost, posle toga sam vrlo brzo počeo da osećam sve ozbiljnije probleme sa levim okom, što je ubrzalo moju odluku da četiri godine kasnije prekinem sa boksom. Iskreno priznajem, povremeno sanjam neke svoje bokserske borbe, ali sve ređe...
Kod Muje
“Želeo sam da budem prvak sveta i za tu pobedu bih reskirao oba oka. Ipak, sportska sreća me je zaobilazila, a i bio sam naivan u mnogim stvarima. Slepo i bezrezervno sam verovao ljudima. Mnogi od njih su me izneverili. Ipak, i dalje volim ljude, ali sad mi je teže da nekom poklonim poverenje.
Marijan Benes Bio jednom jedan sampion“U Titovoj Jugoslaviji su se vrednovale prave ljudske vrednosti. Danas je sve obesmišljeno cepkanjem jedne velike države kakva je bila SFRJ. Jeste me rat ranio kao i mnoge druge, jer sam po ocu Josipu Hrvat, zbog čega sam imao velikih problema. Na početku rata u BiH nestao mi je mlađi brat Iva, a njegovo telo još nije pronađeno. Neko vreme sam proveo u vojsci RS, ali onda sam poklekao i morao sam da napustim Banjaluku. Otišao sam u Hrvatsku i tamo životario bez posla, a hranio se sećanjima. U moju Banjaluku sam se vratio po potpisivanju Dejtonskog sporazuma. Banjaluka je moja lepotica, ali i kurva koja me je zavela, pa ostavila. Ali ja nju i takvu volim i bez nje ne mogu! Imam bokserski klub u Banjaluci, gde treniram decu. Banjalučani znaju da mogu da me vide u kafani Kod Muje, iznad Vrbasa. Vole me, kao i ja njih. Među nekadašnjim kolegama bokserima nemam pravih prijatelja. Moja lestvica prijateljstva danas je visoko postavljena.
“I kada bih mogao ponovo da biram svoj život opet bih izabrao boks, a danas je sve to samo statistika. Imao sam 355 mečeva, 300 u amaterskom ringu. Između dve evropske titule u amaterskom i profesionalnom boksu preležao sam i hepatitis. Malo više sreće i pravde nedostajalo mi je u danskom gradu Randersu da bih osvojio titulu svetskog šampiona protiv Uganđanina Ajuba Kalulea. To što sam zbog boksa postao invalid ne umanjuje moju ljubav prema ovoj plemenitoj veštini. Zdravo oko sam zamenio staklenim posle prijateljskog boks-meča u zeničkom ringu sa Toresom iz Portorika, koji mi je tada povredio i glasne žice. Tokom vremena glasnice su me skoro sasvim izdale, pa jedva i šapućem. Zbog otežane komunikacije, a i razočarnosti u ljude - samujem. Vreme provodim čitajući i rešavajući ukrštenice. Više sile su odlučile umesto mene, pa sam dobio priliku da uživam u carstvu samoće, u svojoj kući, u naselju Vrbanja. U osami pišem pesme, a najdraže su mi one posvećene unucima, uopšte, deci.
Najteži poraz
“Bez dileme, moj najveći i najteži poraz od koga se nisam oporavio je onaj od Sandija Toresa u Zenici 25. avgusta 1979. godine. Te trenutke nikada neću zaboraviti”.
Žal za Titom
“U kolima mi je Titova slika. On je za mene besmrtan. Imao sam sreću da ga nekoliko puta sretnem. U njegovo vreme nije bilo gladnih. Nisu mogli da se vide penzioneri koji prevrću po kontejnerima. Jasno je da Srbi ne mogu sami, kao ni Hrvati. Sa deset prstiju na rukama može nešto da se uradi, a samo s jednim teško! Posle Titove smrti političari su se sve više uplitali u sport pa su tako i njega pokvarili”.
0 Primjedbe