Vazduhoplovnu gimnaziju u Mostaru mogli su da upišu samo najbolji među najboljima. Morali da prođu veoma rigorozne psihičke i fizičke testove, a samo najzdraviji, najspretniji i najinteligentniji su imali priliku i da je završe. Ti piloti su zajedno učili, rasli, a kasnije su njihove porodice živele u istim zgradama. Bili su kao jedna porodica. Ljubav prema letenju je ono što ih je, uz sve razlike koje su imali, povezivalo.
Došli su iz svih ćoškova SFRJ. Većina je prvi put osetila grad kada je došla u Mostar, u gimnaziju. Tu ih je dočekala čvrsta vojnička disciplina i neprijateljski nastrojeni Mostarci. Vojnički život, nemilosrdna selekcija i velika udaljenost od roditelja prave od ovih dečaka – velike pilote, nadmoćne oficire i surove vojnike.
Nikada nisu pričali o tome ko pripada kojoj naciji, jer tvrde da to nikada nije ni bilo bitno.
- Bili smo izuzetno tolerantni, došli smo iz različitih sredina. Jedni su došli iz strogih verničkih sredina, drugi iz liberalnijih. Katolici, pravoslavci, muslimani, agnostici, komunisti – svi zajedno smo slavili i Božiće i Bajrame, delili pakete koje smo dobijali za praznike - priča Hrvat Josip Štimac.
I dok se piloti odgajaju u atmosferi bezuslovnog poverenja, u državi se dešavaju ozbiljne promene. Piloti obrazovani da zemlju brane od spoljnjeg neprijatelja, i dalje žive i rade onako kako jedino umeju. Onako kako su naučeni. Srbin Tomislav Božović kaže da je imao bezgranično poverenje u svoje prijatelje, jer jednio tako možeš bezbedno da letiš.
- Nikad nisam ni sumnjao da će me neko izdati. Sve do 1991 - kaže Božović.
Raspad države počinje u Sloveniji 1991. Protesti u Ljubljani za nezavisnu državu. Kasarne u rodnom Mariboru pilota Jožefa Žunkoviča su blokirane, a on u tom trenu sa porodicom živi u Bihaću. Informacije koje dobija od vojske i od prijatelja o dejstvima JNA u Sloveniji su različite i zato odlučuje da napusti vojsku.
- Stvarno nisam želeo da dođem pred majku, pa da kažem moj brat s jedne, a ja s druge starne. Nisam mogao - kaže Slovenac Jožef Žunkovič.
Marijan Jelen, takođe Slovenac, nije se trena premišljao.
- Čovek kada da zakletvu jednoj vojsci, u toj vojsci treba da ostane. Ako se dobro sećam, tadašnji i Ustav i zakon SFRJ je tražio od svakog oficira i vojnika da brani slobodu, suverenitet i integritet one države. Ja mislim da su to sasvim dovoljni razlozi da odlučim da ostanem u toj vojsci iako se znalo da se debelo kuva u državi i da će se nešto veoma loše desiti - priča Jelen.
Ivan Mihaljević, Hrvat, rođen je u selu pored Siska, porodica mu je 1991. u Mostaru, a on radi u Zadru.
- Svi su birali, negde se moraš opredeliti, nisam imao dilemu da li da menjam nešto. Svi smo očekivali da će to biti ono što je bilo. Bilo je ljudi koji su živeli i imali stanove tamo, porodice su im bile pod pritiscima, dobijali su otkaze i ljudi su pod pritiskom morali da napuštaju vojsku. Tu je bilo suza, kad vi vidite potpukovnika da plače... - priseća se Mihaljević.
Za razliku od Mihaljevića, koji uprkos pritiscima ostaje u službi, Josip Štimac odlučuje da napusti sve i ode u Zagreb.
- Bilo je propagande kao da odlaskom razbijam Jugoslaviju. Ne razbija se država zato što ja odlazim, već ja odlazim zato što se država razbija. Treba čovek ostati čistog obraza i izvući živu glavu, i za sebe i za svoju familiju - dodaje Štimac.
Ivan Mihaljević, međutim, kaže da je Vojska Jugoslavije, u kojoj je odlučio da ostane, bila daleko pozitivniji izbor.
- Ja sam bio tada u Hrvatskoj i vojska se sastojala od HDZ-a, od nacionalističkih elemenata, gde je važilo: što ste veći nacionalista, to ste bolji vojnik. Mi tako nismo vaspitavani. Nismo tako živeli i nismo tamo ni pripadali. Osim toga, moj brak je bio mešovit, moja žena je bila 'četnikuša', tako da moja porodica tamo nije imala mesta - govori Mihaljević.
0 Primjedbe