Tenkovske jedinice u vojsci Kraljevine Jugoslavije (1930 - 1941)

Nakon anšlusa Austrije (u martu) i komadanja Čehoslovačke (u oktobru 1938) u jugoslovenskoj vojsci počelo se mnogo ozbiljnije razmišljati i o pojačanju sopstvenih oklopnih jedinica. Novim planom naoružanja (referat Sprema države za rat), koji je iz Or-ganizacijskog odeljenja Glavnog generalštaba bio dostavljen ministru vojnom i 

mornarice, armijskom generalu Milutinu Đ. Nediću 20. novembra 1938, bila je predviđena i nabavka modernih tenkova. Plan se u osnovi držao smernica datih u predlogu ministrovog brata, generala Milana Đ. Nedića iz 1932-1934. godine.

.....Prema planu, trebalo je za svaku armiju formirati po jedan bataljon srednjih tenkova (ukupno sedam), a za raspolaganje Vrhovnoj komandi jedan bataljon teških tenkova. Radi toga bilo je potrebno nabaviti 252 srednja tenka (po 36 za svaki od sedam bataljona) i 36 teških tenkova.(32) Nakon izrade plana ministar vojni armijski general Milutin Nedić je 23. decembra 1938. podneo usmeni referat predsedniku Ministarskog saveta dr Milanu Stojadinoviću, na šta je narednog dana usledio zahtev da se pripreme detaljna obaveštenja o najhitnijim potrebama vojske u naoružanju i opremi, kako bi se mogao utvrditi godišnji finansijski efekat i izraditi finansijski program za predložene nabavke i za vanredni kredit. Referat sa detaljnim obaveštenjima upućen je iz Glavnog generalštaba 13. februara 1939. godine. Proračun je rađen prema odobrenim sredstvima od tri milijarde dinara iz Fonda narodne odbrane.(33) Nakon Stojadinovićevog pada dalji rad na ostvarivanju ovog programa preuzela je vlada Dragiše Cvetkovića.

.....Tako je, kada je već svima bilo jasno da će svet biti zahvaćen ratnim sukobom, sredinom 1939. usvojen, u glavnim crtama, novi program naoružanja jugoslovenske vojske. Kada su u pitanju tenkovske jedinice, plan je u prvoj etapi (do kraja 1940. godine) predviđao nabavku svega jednog bataljona srednjih tenkova (36), a u drugoj etapi (do kraja 1942. godine) još 252 tenka (od toga 216 srednjih i 36 teških), pri čemu su zadržana rešenja iz predloga od februara 1939. godine.(34) Iz izrečenog se može zaključiti da je nabavka tenkova izgubila prioritet u odnosu na plan popune naoružanja i opreme iz 1936. godine. Na čelu Glavnog generalštaba se u momentu kada je plan predložen i modifikovan nalazio armijski general Dušan T. Simović. Simović je nešto pre nego što će doći na mesto načelnika Glavnog generalštaba bio autor rada u kojem je, na osnovu iskustva iz Španskog građanskog rata, tvrdio da je značaj tenkova za budući rat precenjen.(35) Sa ovim gledištem slagao se i izveštaj jugoslovenskog vojnog izaslanika u Parizu o istoj temi iz oktobra 1938. godine,(36) tako da uopšte ne čudi što je nabavka većeg broja tenkova ostavljena za drugu etapu (1941/42. godine).

.....Kako je do odluke o usvajanju programa popune naoružanja i opreme i ostalih mera bitnih za pripremu države za rat došlo tek na sednici Ministarskog saveta od 29. juna 1939. godine,(37) da- kle u predvečerje rata, mogućnosti za njegovu realizaciju i pored dogovorenih inostranih kreditnih linija naišle su sa izbijanjem ratnih sukoba na evropskom kontinentu na nove teškoće. Ljudi u jugoslovenskom vojnom vrhu bili su svesni da je, s obzirom na izbijanje rata, sigurnost isporuka poručenog materijala podjednako neizvesna, ma u kojoj državi bio poručen, ako dotična država stupi u rat. Pri ondašnjim prilikama, budući da je bilo malo država kojima nije pretio rat, izvestan rizik bio je neizbežan. Utoliko pre što često pojedine države u koje bi se eventualno imalo nešto više poverenja nisu bile u mogućnosti da Jugoslaviji fabrikuju po- treban ratni materijal ili da daju potrebne kredite ukoliko bi te fabrikacije i ti krediti uopšte konvertovali sa političkog gledišta.(38)

.....Jugoslovenska vlada uspela je do jula 1939. da obezbedi kredite od 500.000.000 lira za nabavke u Italiji, od 100.000.000 do 200.000.000 maraka za nabavke u Nemačkoj, 39 600.000.000 čeških kruna za nabavke u Češko-Moravskom protektoratu, kao i francuski kredit u iznosu od 600.000.000 franaka od kojih je 100.000.000 trebalo da bude upotrebljeno za podizanje dve fabrike celuloze, dok bi ostala sredstva trebalo da budu upotrebljena za nabavku ratnog materijala. U Velikoj Britaniji Jugoslaviji je bio odobren samo kredit u iznosu od 500.000 funti sterlinga, koji nije smeo biti prekoračen iz deviznih razloga.(40)

.....Nakon nemačkog napada na Poljsku, sklapanje ugovora o isporukama nemačkog naoružanja Jugoslaviji nije bilo izvesno i pored tajnog protokola od 5. jula 1939. i stalno je odlagano po ličnoj instrukciji Hermana Geringa. Jugoslovenska vlada je insistirala kod nemačke strane da se otvoreno kaže da li će se nastaviti sa isporukama naoružanja ili neće, kako bi znala kako da se orijentiše. Na ponovljena insistiranja jugoslovenske strane, Gering je 19. septembra odlučio da se Jugoslaviji isporuče ratni materijal i avioni samo za zaista važne i opipljive ekonomske protivusluge, kao što je bilo dobijanje većih količina bakra, olova, cinka i konoplje za kojima je nemačka industrija imala veliku potrebu.(41)

....Ipak Jugoslavija u ovom periodu nije bila bez sopstvenih aduta za potrebe otežane razmene.(42) Posle pregovora vođenih u Beogradu krajem septembra i početkom oktobra 1939. sa nemačkom stranom, 5. oktobra je u glavnom gradu Jugoslavije potpisan tajni protokol kojim je predviđena isporuka nemačkog naoružanja Jugoslaviji u zamenu za važne strateške sirovine po principu iz ruke u ruku. Ovim je anuliran protokol od 5. jula 1939. koji je predviđao isporuku oružja na desetogodišnji, a aviona na šestogodišnji kredit. Umesto toga, Jugoslavija je bila prinuđena da celokupnu vrednost primljenog naoružanja isplati istovremenim isporukama strateških sirovina.(43) Za jugoslovensku stranu bili su veoma nepovoljni i uslovi za isporuke „Škodinog" naoružanja, na koje je odlazilo 73% vrednosti, a koje je takođe ušlo u ugovor. Naime, ne-

koliko godina ranije ugovorena nabavka naoružanja na kredit u Čehoslovačkoj iz „Škodinih" zavoda, koja je već bila otplaćena i po ugovorima već dospela za isporuku, podvrgnuta je pod mnogo nepovoljnije odredbe novog sporazuma, prema kojem su ranija jugoslovenska plaćanja računata kao klirinški saldo, dok je sada za nao- ružanje ponovo trebalo platiti strateškim sirovinama.(44)

.....Kada su u pitanju tenkovi, „Škodini" zavodi su krajem septembra 1939. ponudili kompletan materijal za ceo puk bornih kola. Pored ostalih motornih vozila, ponuđena su 144 srednja tenka Škoda T12 (120 + 24 rezervna za parkovu četu). Takvi tenkovi bili su u naoružanju bivše čehoslovačke i rumunske vojske, s tim što su Jugo- sloveni tražili da tenk bude naoružan topom kalibra 47 mm i sa dva mitraljeza 7.9 mm. Pored toga, nešto pre „Škodine" ponude, stigla je i ponuda firme Koblen-Danek, koja je nudila lake tenkove za potrebe motorizacije jugoslovenske konjice.(45) Na sednici održanoj 24. oktobra 1939. načelnik Artiljerijsko-tehničkog odeljenja Mi- nistarstva vojnog i mornarice predložio je Komisiji za nabavku naoružanja da se izvrši nabavka ponuđenih „Škodinih" srednjih tenkova T12. Komisija se ipak odlučila da prvo preko vojnog izaslanika u Rumuniji prikupi podatke o tamošnjim rezultatima ispitivanja „Škodinih" tenkova te da se pokuša da se od vojnog izaslanika u Nemačkoj dobiju podaci o originalnim nemačkim tenkovima koji su primenjivani u dotadašnjim ratnim operacijama. Komisija je takođe bila i mišljenja da od Glavnog generalštaba treba tražiti informacije o vrsti i težini tenkova koji se planiraju za naoružanje jugoslovenske vojske, kao i o debljini njihovog oklopa i naoružanju, pa da tek onda razmotri konačnu odluku o nabavci.(46)

.....Krajem 1939. godine na dnevnom redu našlo se i pitanje nabavke tenkova za potrebe modernizacije jugoslovenske Konjice. Naime, komandant Konjice, divizijski general Dragoslav Miljković koji se vratio iz obilaska konjičkih jedinica Nemačke i Italije, predložio je na 156. sednici Komisije za nabavku naoružanja, održanoj 21. decembra 1939. godine da se u novoj formaciji jugoslovenskih konjičkih divizija predvide i divizioni bornih kola (tenkova). Predlog je podržao i član Komisije, divizijski general Milan Radenković. Radenković je smatrao da je korisnije nabaviti tenkove, nego oklopne automobile.(47)

.....Ispitivanja čeških tenkova započela su u decembru 1939. godine. Komisija za ispitivanje tenkova određena je naređenjem ministra vojske i mornarice Pov. A. T. Br. 21823 od 12. decembra 1939. godine. Ispitivanje je vršeno sa tenkovima Škoda ŠIJ(od 5,9 tona) i Škoda ŠII-a (od 12,5 tona) i tenkovima L. T. H firme Koblen-Danek (od 7,5 tona). Komisija je sredinom januara 1940. predložila ministru vojnom i mornarice da se za naoružanje jugoslovenske vojske nabave srednji tenkovi Skoda ŠII-a i laki tenkovi L. T. H. koje je proizvodila firma Koblen-Danek , s tim da se ovlasti načelnik Artiljerijsko-tehničkog odeljenja Ministarsva da traži od firmi da do krajnjih granica smanje rokove isporuke.(48)

....Istovremeno su pregovori o nabavci naoružanja, uključujući i tenkove, vođeni i sa Francuskom. Francuski vojni izaslanik u Beogradu je početkom jula 1939. tražio od Pariza oružje za Jugoslaviju. Eduard Daladje je 19. jula obećao jugoslovenskom poslaniku Božidaru Puriću nove pošiljke haubica, topova i tenkova. B. Purić je 31. jula opet zatražio oružje i dobio nešto iz francuskih stokova.(49) Za tenkove tada nije dobijen nikakav odgovor.(50) Ipak, do nemačkog napada na Poljsku od francuskog zajma od 600 miliona franaka iskorišćena je samo prva tranša od 100 miliona namenjena za izgradnju fabrika celuloze. Ostali iznos zbog ratnog stanja u Francuskoj i komplikacija oko nabavki materijala za potrebe rata nikada nije realizovan.(51)

.....U novonastaloj situaciji, načelnik jugoslovenskog Glavnog generalštaba general Dušan Simović je u oktobru, novembru i decembru 1939. u Beogradu vodio pregovore sa predstavnicima francuske Vrhovne komande, britanskog Imperijalnog generalštaba i predstavnicima komandanta francuskih trupa u Siriji, generala Vegana u vezi sa potencijalnim otvaranjem fronta na Dunavu od strane sila Balkanskog saveza (Rumunije, Jugoslavije, Grčke i Turske). Svrha pregovora bila je, prema generalu Simoviću, da se od saveznika dobije i potrebno naoružanje, uključujući i tenkove.(52)

.....Ipak, presudan za uspeh nabavke tenkova od Francuza bio je sporazum sa Nemačkom, budući da je zadirao u njihove ekonomske interese. Naime, Jugoslavija je, posle potpisivanja sporazuma sa Nemačkom u oktobru 1939, koji se odnosio i na isporuke ruda, uvela mere za kontrolu zapadnih rudnika (Bor, Trepča...). Te mere naišle su na oštre francusko-britanske proteste 14. novembra 1939. godine. Knez Pavle Karađorđević i Aleksandar Cincar - Marković odgovorili su zahtevom za oružje. Odmah zatim su u Beograd stigle francuske i engleske misije. Englesko-jugoslovenski ugovor potpisan je 20. decembra 1939, a novi ugovori u januaru 1940.(53) Protokol sa spiskom ratnog materijala koji je nabavljen iz Francuske u zamenu za isporuku bakra potpisan je 24. decembra 1939 godine.(54) Zahvaljujući tom Protokolu u proleće (april) 1940. nabavljena su i pristigla za jugoslovensku vojsku 54 tada moderna tenka Renault R35.(55)

....Dok su tenkovi iz Francuske nabavljeni, preduzete akcije za nabavku iz Češko-Moravskog protektorata ostale su bez rezultata. Naime, Nemačka je, zbog ratnih uslova i potreba Vermahta, ograničavala isporuku naoružanja iz „Škode". Tako su transporti naoružanja iz „Škode" namenjeni Jugoslaviji vraćeni sa jugoslovenske granice.(56) Jugoslovenski vojni vrh nastavio je sa aktivnostima čiji je cilj bio nabavka ranije predviđenog broja tenkova. Kako nabavka tenkova iz Češko-Moravskog protektorata nije izvršena, predstavniku nemačke firme Shteier-Deimler-Puch u Beogradu, Vladimiru G. Vukoviću naloženo je krajem 1940. godine da od fabrike prikupi podatke i ponudu za nabavku tenkova od tog proizvođača.(57)

.....Bilo je pokušaja da se deo ratnog materijala, uključujući i tenkove, nabavi i u Sjedinjenim Američkim Državama. Naime, još u maju 1939. jugoslovenski vojni izaslanik u Parizu izvestio je da je od izvesne ličnosti bliske tamošnjoj američkoj ambasadi saznao da se u SAD može kupiti potreban ratni materijal ne samo za devize nego i na kredit, budući da je jugoslovenski politički stav ocenjivan kao dobar. Izneto je da se ratni materijal mogao dobiti na kredit od šest meseci do dve godine, uz plaćanje 10% u gotovom.(58) Nakon toga je u sklopu pregovora koje je vodio general Simović, krajem oktobra 1939, odlučeno da se u SAD pošalje oficir za nabavke koji je trebalo da stupi u vezu sa predstavnicima tamošnje industrije i utvrdi šta se tamo može nabaviti.(59) Potom je jugoslovensko Ministarstvo spoljnih poslova dostavilo spisak ratnog materijala koji se, pod uslovom da ne ometa isporuke američkom Ministarstvu rata, mogao nabaviti u SAD. Na spisku, koji je Komisija za nabavku naoružanja razmatrala na svojoj sednici od 7. novembra 1939, nalazila su se pored ostalog i 84 laka tenka.(60) Na zasedanju održanom posle tri sedmice odlučeno je da se razmotri samo nabavka ponuđenih topova sa municijom, ali ne i nabavka tenkova iz SAD.(61) U novembru 1939. pristigla je i ponuda agencije za trgovinu naoružanjem Delka, za isporuku 50 lakih britanskih tenkova Wickers-Gardenu roku od osam do deset meseci, ali je ona odbijena zbog dužine rokova isporuke.(62)

.....Jugoslavija je potrebno naoružanje pokušala da nabavi i na istoku. Pregovori o nabavci jednog dela modernog naoružanja i opreme sa SSSR-om počeli su sa obnovom diplomatskih i trgovinskih odnosa. S tim u vezi je već šef jugoslovenske trgovinske delegacije u SSSR-u dr Đorđević, u tročasovnom razgovoru na prijemu kod Molotova 8. maja 1940, pored razgovora o privrednim temama upitao domaćina da li SSSR može prodati i ,,50-100 lovaca i izviđača, tešku artiljeriju, tenkove i benzin". Molotov se tada saglasio sa prodajom oružja Jugoslaviji.(63) Sovjeti su uveravali jugoslovensku stranu da su voljni da isporuče naoružanje i tražili su spisak jugoslovenskih potreba. Prema podacima iz novembra 1940. godine koje daje Mile Bjelajac, jugoslovenska strana tražila je pored ostalog i isporuku 100 srednjih tenkova naoružanih topovima kalibra 45 mm i većeg.(64) Velimir Terzić navodi da su u sklopu ovih pregovora Jugosloveni od Sovjeta tražili isporuku ukupno oko 300 tenkova,(65) što se slaže sa jugoslovenskim planom pojačanja oklopnih jedinica. Sovjetska strana je odugovlačila sa isporukama zbog nepoverenja u buduće držanje Jugoslavije, tako da do početka ratnih operacija ništa od tražene borbene tehnike nije dobijeno.(66)

.....U trenucima grozničave pripreme zemlje za rat počelo se razmišljati i o sopstvenoj proizvodnji. Prema mišljenju Glavnog generalštaba, koje je formirano zahvaljujući predlogu Jasenice a. d. iz Smederevske Palanke o izradi malih oklopnih vozila, bilo je korisno da se to preduzeće osposobi i za izradu lakih tenkova.(67) Ipak, ovi pla- novi ostali su do ulaska zemlje u rat samo na ideji, tako da je jugoslo- venska vojska ostala bez ovih preko potrebnih borbenih sredstava.