Staljinova naredba Tolbuhinu








Ulazak Crvene armije u Rumuniju i Bugarsku i uspešne vojne operacije NOVJ u Jugoslaviji, posebno u Srbiji, neodložno su zahtevali da se usaglase ratna dejstva dveju savezničkih armija. Vrhovni komandant NOV i POJ naredio je 6. septembra Glavnom štabu NOV Srbije da hitno uspostavi vezu sa Crvenom armijom. Sledećeg dana izdao je detaljnije naređenje o povezivanju sa Crvenom armijom i da se od nemačkih jedinica oslobodi teritorija na liniji Donji Milanovac - Kučevo - Golubac da bi se snabdevanje NOVJ u Srbiji od strane Crvene armije vršilo suvozemnim putem. Povodom dolaska Crvene armije na jugoslovensku granicu Vrhovni štab NOV i POJ izdao je naredbu 8. septembra svim oficirima podoficirima i politkomesarima u kojoj je, između ostalog, stajalo:
"Osvanuo je onaj dugo očekivani dan, kome su desetine hiljada heroja kroz tri i po godine teških iskušenja težili. Šestoga septembra stigla je naša velika saveznica slavna Crvena armija na granicu Jugoslavije..." Nastupaju poslednji odlučujući bojevi. Oko 25 krvožednih nemačkih divizija, koje su se sakupile sa svih strana Balkana na teritoriji Jugoslavije hoće da izbegnu zasluženu kaznu i da pobegnu iz naše zemlje. Udarite nemilosrdno... Neka vas osim velike radosti za dolazak Crvene armije na našu granicu, nadahne i novi polet i odlučnost za još snažnije udarce protiv nemačkih okupatora i domaćih izdajnika".
U noći između 18. i 19. septembra Tito je tajno napustio Vis u sovjetskom avionu koji je krenuo u pravcu Barija i kad su se njegovom avionu u vazduhu pridružila još četiri ruska aviona, u njihovoj pratnji otišao je u Krajovu. Branki Savić su saopštili 18. septembra na Visu da nabavi novo odelo i da će sa šiframa krenuti na put. Tajanstveni odlazak Tita sa Visa bez informisanja zapadnih saveznika delovao je šokantno u britanskoj komandi Sredozemlja i vladi. Sve do tada Britanci su se borili da sačuvaju svoj poseban položaj kao najbliži saradnici NOP-a. Dolazak Crvene armije na jugoslovensku granicu i nestanak Tita nagoveštavali su da je ona odnela prevagu u takmičenju za jugoslovensku naklonost i da je nadmašila ostale vojske saveznika svojom popularnošću i simpatijama posebno kod srpskog naroda.

Susret u Kremlju

Kad je stigao u Krajovu Tito je razgovarao sa komandantima 2. i 3. ukrajinskog fronta o snabdevanju NOVJ ratnim materijalom i o predstojećim borbenim operacijama u Jugoslaviji a zatim se sam 21. septembra uputio u Moskvu na razgovore sa Staljinom. Nema drugih izvora o tim razgovorima izuzev njegovog kazivanja, jer nije bilo svedoka sa jugoslovenske strane. "Imao sam sa njim više sastanaka", pričao je Tito. "Dva - tri puta u njegovoj kancelariji u Kremlju a bio me je pozvao i u svoju privatnu kuću dva puta, gde sam bio na večeri. Jedna od prvih stvari o kojoj smo diskutovali bilo je pitanje zajedničkih operacija između dveju naših vojski. Ja sam mu tražio i jednu tenkovsku diviziju koja bi pomogla našim jedinicama prilikom oslobođenja Beograda. Staljin je ovaj moj zahtev prihvatio pa mi je rekao: Valter (tako su mene zvali u Moskvi), daću vam ne jednu tenkovsku diviziju, nego čitav jedan tenkovski korpus.
Staljin je tada tu preda mnom pozvao telefonom maršala Tolbuhina, koji se tada nalazio u Sofiji. Rekao mu je: ovde je kod mene Tito. Traži da mu damo jednu tenkovsku brigadu. Imaš li ti tamo tenkova? Ja sam to slušao i vidim da Tolbuhin potvrdno odgovara... Na to će Staljin: 'Davaj ađin korpus'. Naredio je dakle da jedan korpus krene prema Beogradu i da, zajedno sa našim jedinicama, učestvuje u oslobađa glavnog grada. Dalje, dogovorili smo se koliki deo Jugoslavije da se oslobodi zajedničkim snagama, dokle njihove trupe da idu, koliko vremena njihove trupe da ostanu kod nas. Tu smo utvrdili da nam oni daju kao pomoć za oslobođenje Beograda jedan tenkovski korpus, a da zatim njihove snage napuste Jugoslaviju, pošto bude oslobođen Beograd i time bude učvršćeno njihovo levo krilo za napad na Budimpeštu. Posle ovog razgovora zajednički smo 27. septembra napisali kominike u kome je gornji sporazum preciziran".
U Moskvi je NOP Jugoslavije dobio potpunu političku i materijalnu pomoć. Bio je to čin posrednog priznanja NKOJ-a i ignorisanja jugoslovenske izbegličke vlade sa kojom je Sovjetski Savez održavao redovne diplomatske odnose i formalno je priznavao ali koja je posle razgovora Tita sa Šubašićem već bila pretvorena u odbor za spoljne poslove NKOJ-a. Narodnooslobodilačka vojska je dobila od Sovjetskog Saveza teško naoružanje, tenkove i avijaciju. Obećano je kompletno naoružanje deset pešadijskih i dve vazduhoplovne divizije. Staljin nije škrtario kao Čerčil, davao je više nego što je traženo a nije ucenjivao ni sa kraljem. Bio je to prelomni trenutak u jugoslovensko-sovjetskim odnosima u toku Drugog svetskog rata kako po posledicama za NOP tako i po posledicama za okupatorske, kvislinške i četničke snage u Jugoslaviji.
Vojna pomoć se ogledala u zajedničkom planiranju i izvođenju ratnih operacija na tlu Jugoslavije.
Posledice ovih operacija bile su sudbonosne za ishod rata i revolucije ne samo u Srbiji nego u celoj zemlji. Materijalna pomoć je bila izražena u naoružavanju i opremanju NOVJ tako da je ona postala moderno opremljena i naoružana armija sa vazduhoplovnim, tenkovskim, artiljerijskim jedinicama i vojnosanitetskim ustanovama.

Depeša Peku

Tito i ostalo rukovodstvo NOP-a Jugoslavije bili su veoma zadovoljni sporazumom sklopljenim u Moskvi ali ne i reakcijama zapadnih saveznika, koji su bili pogođeni ulaskom Crvene armije u Jugoslaviju. Tito je obavešten kako saveznici smatraju da su "Rusi genijalno izigrali dogovor na Teheranskoj konferenciji o neuplitanju u naša pitanja". Posle dobijanja svestrane podrške od Sovjetskog Saveza, Tito je, još dok je bio u Moskvi 27. septembra, u trenutku kad su bili završeni razgovori sa Staljinom izdao naredbu 8. korpusu NOVJ da se zabranjuje iskrcavanje zapadnih saveznika na kopno u Jugoslavji bez odobrenja Vrhovnog štaba.
Kad se iz Moskve vratio u Krajovu, Tito je 6. oktobra poslao depešu komandantu Prve armijske grupe NOVJ general-potpukovniku Peku Dapčeviću, koji se nalazio u Valjevu, u kojoj je tražio da se ubrzano pripreme vojne snage za izvođenje beogradske operacije ali da se ne upućuju prema Beogradu pre naredbe Vrhovnog štaba. Svoju zamisao o beogradskoj operaciji izložio je sovjetskim generalima 3. Ukrajinskog fronta a sa načelnikom štaba, general-pukovnikom Sergejom Semjonovičem Birjuzovom sačinio je detaljan plan beogradske operacije. Dok je bio u Moskvi, Tita je zamenjivao Aleksandar Ranković a kad se vratio iz Moskve ponovo je preuzeo komandovanje jedinicama koje su bile pripremljene za beogradsku operaciju.
U trenutku kada je polazio na razgovore sa Staljinom Tito nije imao u vidu učešće Otečestveno-frontovske armije Bugarske u oslobađanju istočnih delova Jugoslavije ali je Staljin insistirao da nova Jugoslavija na taj način pomogne rehabilitaciju Bugarske, što je Tito prihvatio. Na razgovorima u Krajovi, 5. oktobra, sa delegatima bugarske vlade odobrio je dejstva bugarske vojske u istočnim delovima Jugoslavije a Staljin je obnovio ideju o federaciji između Jugoslavije, Bugarske i Albanije nasuprot britanskih planova o uniji između Jugoslavije i Grčke. Od Staljinovih predloga Tito jedino nije mogao privremeno da prihvati kralja a ni Šubašića kao predsednika jedinstvene jugoslovenske vlade.
Iz Krajove Tito je prešao najpre u Belu Crkvu, a zatim Vršac, odakle je komandovao trupama predviđenim za izvođenje beogradske operacije.

PLANOVI OKUPATORA
Okupator se, takođe, užurbano pripremao ali za odbranu. Nemačka komanda na Balkanu, sa feldmaršalom Vilhelmom fon Vajsom na čelu odlučila je da Srbiju i Beograd brani po svaku cenu od napada jedinica NOVJ i Crvene armije. Hitler je bio pod opsesijom da će se Anglo - saksonci iskrcati na Balkanu pa je zato zadržao brojnu vojsku, posebno grupu armija "E" u Grčkoj koja je imala oko 300.000 vojnika.
Njeno povlačenje je dozvolio tek početkom oktobra. Ona je trebalo da se što pre povuče na sever i da spoji sa armijskom grupom "Srbija", kojom je komandovao bivši komandant jugoistoka general Hans Felber. On je dobio zadatak da u istočnom delu Srbije prema trupama Crvene armije u Bugarskoj organizuje odbranu na liniji selo Klisura - Bela Palanka - Kladovo uz naslon na front desno u Makedoniji da bi se obezbedile komunikacije koje vode iz Grčke preko Makedonije i Srbije kojima je trebalo da se povuče nemačka vojska iz Grčke. Srbiju je trebalo odbraniti sve do izvlačenja Grupe armija "E" iz Grčke sa kojima bi zajedno Armijska grupa "Srbija" uspostavila front na liniji Dunav - Velika Morava - Zapadna Morava sa Beogradom u pozadini kao značajnim operativno - strategijskim uporištem

Objavi komentar

0 Primjedbe