Radne akcije

Tamo se udarnički radilo, sa velikim entuzijazmom, spajala se omladina sa sela i iz grada, intelektualna i radnička, svih nacionalnosti i vera. Deo njihovog zajedničkog života tokom tih par meseci pored rada, činila je i zabava, sport, druženja i takmičenja u svim oblastima. Akcijaši su bili organizovani u brigadama, obično po 100 učesnika, podeljeni u čete. Svaka brigada je imala svoju zastavu na kojoj je bilo izvezeno obeležje. Ustajalo se veoma rano i radilo prvi deo dana, a popodne se boravilo u naselju, gde su se osim legendarnog druženja, organizovale i razne korisne aktivnosti. Postojale su razni kursevi, od fotografije do vožnje, sportske aktivnosti, ali i politička predavanja. Uveče su se priredjivale čuvene brigadirske večeri i logorske vatre.


Za izuzetno zalaganje, na kraju svake akcije, zaslužni brigadiri dobijali su udarničke značke, što je bila velika počast i priznanje. Brigadirske bluze, tzv brigadirke su bile u modi, nosile su se i po završetku akcije, sa ponosom, i sa obaveznim vezenim amblemima brigade na desnom rukavu i bedževima. U SFRJ se obeležavao i Dan Omladinskih radnih akcija. Bio je to 1.april, ustanovljen u znak sećanja na početak prve velike Savezne radne akcije, izgradnje pruge Brčko-Banovići, koja je završena 22 dana pre roka, 7.novembra 1946.godine. Dobra tradicija akcijaštva potrajala je do 1990.godine, i do danas nije obnovljena. Postojala je takodje i tradicija mini-radnih akcija, zajedničkog dobrovoljnog rada učenika u školama; nekoliko puta godišnje organizovane su radne subote kada se uredjivalo školsko dvorište i okolina, skupljao se stari papir ili se išlo na jednodnevnu ispomoć u javnim ili poljoprivrednim radovima. Tada su drugarstvo, solidarnost i patriotizam bili na ceni.

A sve je počelo još u vreme Drugog svetskog rata, kada su omladinci pomagali borcima, dobavljajući im hranu i odeću, brinuli o ranjenicima, izvodili poljoprivredne radove i obnavljali infrastrukturu, koliko su mogli. Tokom vremena ove akcije su bile sve masovnije i organizovanije. Po završetku rata, Tito je pozvao omladinu da uzme učešća u obnovi razrušene zemlje, što je masovno prihvaćeno. Krenulo se sa ogromnim entuzijazmom, sa malo ili nimalo mehanizacije i opreme, u oskudnim uslovima smeštaja i ishrane, ali sa optimističkim pogledom u budućnost, pod sloganom "Nema odmora dok traje obnova". Izmedju 1946. i 1952.godine organizovane su velike Savezne radne akcije: pruge Brčko-Banovići, Šamac-Sarajevo i Doboj-Banja Luka, autoput Bratstvo-Jedinstvo od Zagreba do Beograda, početak gradnje Novog Beograda, hidrocentrale Jablanica, Zvornik, Vlasina i Mavrovo, fabrike "Lola Ribar", "Magnohrom", "Krušik", "Raška", železare u Zenici i Nikšiću, itd.

Od 1952.godine radne akcije dobile su lokalni karakter, gradjeni su putevi, mostovi, škole, domovi kulture, uredjivalo se priobalje, i slično. Beogradsku Adu ciganliju izgradili su akcijaši… Od 1958.godine nastavilo se sa izgradnjom autoputa Bratstvo i Jedinstvo. 1963.godine taj obimni posao je završen, uz učešće preko 250.000 brigadira koji su za nepunih šest godina povezali Ljubljanu sa Djevdjelijom.

Tokom narednog perioda omladina se okupljala na velikim radnim akcijama tokom kojih je izgradjena Jadranska magistrala, pruga Beograd-Bar, hidrocentrala Djerdap, savski nasip u Zagrebu, obnovili su se zemljotresom razrušeni Skoplje i Banja Luka…Javne ličnosti su često posećivale radne akcije i uzimale učešća u radovima, pa je tako ostalo zabeleženo i svojsko zalaganje celokupne postave "Bijelog dugmeta" na ORA Kozara 76…

Pesma radu

Drugarska se pesma ori
pesma koja slavi rad
srce gromko nek nam zbori
da nam živi, živi rad!!!
Podignimo u vis čela
mi – junaci rada svog,
naša biće zemlja cela,
da nam živi, živi rad!
U divljaka luk i strela,
željeznica, selo i grad,
to su naših ruku dela,
da nam živi, živi rad!!!