Otkad sam izgubila najdražeg člana moje porodice Vlasta Purića (reč je o sinu njenog starijeg brata, prote Vitomira, prerano preminulom, poznatom i veoma omiljenom novovaroškom lekaru, nap. B. S), svaki dolazak u Novu Varoš za mene je oživljavanje te rane i teško mi je. Znate, on je bio moj bratanac, ali i mnogo više od toga. On je uz mene kao čovek i komunista rastao i formirao se i s godinama mi postao drug i ravnopravan saborac u ovom našem vremenu. Uz to, prošle godine sam i brata izgubila ...
A borbeni put Ljubice Purić počinje 1941. godine u Zlatarskom odredu, odakle kao borac i sekretar SKOJ-a stupa u Prvi zlatarski bataljon Treće proleterske sandžačke brigade. Jedno vreme je potom bila referent saniteta u Trećoj krajiškoj brigadi, zatim član politodela Sedme krajiške brigade i Sedme ličke divizije, a pri kraju rata je izabrana za člana Biroa Oblasnog komiteta Komunističke partije za Sandžak.
Za četiri godine ratovanja Ljubica Purić je prošla sva najteža ratišta, izdržala borbeni put Narodnooslobodilačke vojske, preživela pakao neprijateljskih ofanziva od Zlatara preko Lima, Tare, Pive, Drine, Neretve i Sutjeske, ali je uvek isticala i najviše pamtila Drvar, gde je njena Šesta lička divizija u proleće 1944. godine branila i odbranila Vrhovni štab i vrhovnog komandanta Tita:
- Ta bitka mi je - govorila je - ostala u nezaboravnom sećanju, ne samo zbog tog silnog straha i odgovornosti koja je pala na našu diviziju, već pre svega zbog nezamislive, natčovečanske hrabrosti, kako boraca, tako i naroda i omladine, koji su golim rukama jurišali na Nemce.
Za kraj priče o Ljubici Purić, evo reči koje je 15. decembra 1993. godine nad njenim odrom izgovorio njen saborac, ratni i poratni drug, vrsni intelektualac i golootočki mučenik, Boško - Bole Trifunović, koji je, pored ostalog, kazao je i ovo:
- Svi mi koji smo ovde i mnogobrojni koji još ne znaju da je njeno trošno telo prešlo u šaku pepela, svi mi nosimo u sebi po jednu celu, divnu, voljenu, plemenitu, živu Ljubicu Purić. Počev od Ljubice Purić, ćerke dičnog i čestitog prote Ilije Purića iz Nove Varoši, vižljaste, krupnooke gimnazijalke, do beogradske studentkinje, do Ljubice Purić divnog, oduševljenog, zanetog komuniste, pa Ljubice Purić rodoljuba i borca za oslobođenje zemlje i za prava obespravljenih, do Ljubice Purić ozbiljnog i požrtvovanog prosvetnog radnika i rukovodioca, i dalje na mnogim teškim i odgovornim poslovima zemlje - postoji u svakome od nas cela, dostojanstvena i gospodstvena lepotica Ljubica Purić...
Ako sam je pomenuo kao komunistu - što danas u naopakom vremenu čak ispada sramotno i izbegava se pominjanje toga - to je zato što je ona i komunizam shvatila i prihvatila kao vrhunsku ideju i lepotu, kojoj se cela predala i koju je celim svojim bićem prihvatila. Divno je bilo biti komunista na način na koji je to bila Ljubica Purić. Komunizam je za nas, za Ljubičinu generaciju, bio ideja vrhunske i utopijske lepote i stremljenja ka boljem, srećnijem i lepšem životu i društvu...
Naš komunizam je poštovao bezmalo sve božije zapovesti i imao je samo jednu više, a to je: ne samo ljubiti bližnjega svoga nego se za njegovu slobodu i sreću boriti i život dati... Taj moral, tu spremnost da se nesebično pomogne bližnjem, nosili smo kao svoj barjak i svoj zavet - i tu je Ljubica Purić išla ispred mnogih!
Ima li života sa one strane reke na koju je Ljubica otišla - ne znamo, ali da je neke zemaljske pravde mogli bismo mirno da jednu zvezdu nazovemo njenim divnim imenom - Ljubica Purić. Tako bismo imali razlog više da češće pogledamo u nebo.
Izvor : http://www.vesti-online.com/
0 Primjedbe