Jednog letnjeg dana 1966. godine u Ostrog je banuo mlađi čovek u elegantnoj, svečanoj uniformi višeg vazduhoplovnog oficira Jugoslovenske narodne armije, sa svim gajtanima i nebrojenim odličjima na prsima.
Pomalo zbunjen mirom u svetinji, u kojoj, sem monaškog osoblja, toga dana, za čudo, nije bilo uobičajene vreve vernika i posetilaca, obratio se čuvaru ćivota Serafimu Kašiću, ne manje začuđenom pojavom neobičnog gosta:
- Ja sam pukovnik Miloš Mido Milikić, rodom iz okoline Mojkovca. I ja i sva moja i uža i šira porodica veoma poštujemo Svetog Vasilija, slava mu i milost, i došao sam da mu se poklonim, s molbom da mi omogućite i da vidim njegove svete mošti.
Dok mu je smerno objašnjavao da se svečeve mošti otkrivaju samo jednom godišnje, određenog dana i po ustaljenoj proceduri - i to u najužem krugu visokih crkvenih velikodostojnika
- Kašić je pokušavao da u očima nesvakidašnjeg vernika, visokog oficira, sigurno i komuniste, otkrije šta je kod njega izazvalo tako neobičnu želju:
- Cijenim, ipak, da Vas u ovu svetinju, pa još sa takvom neobičnom željom, nije dovela puka znatiželja već dobri i iskreni razlozi i zato ću danas po prvi put prekršiti pravilo, s molbom Svetom Vasiliju da nam oprosti grijeh - kazao je iguman Kašić, uveo ga u tesnu pećinu u kojoj se čuva ćivot i zaista mu otkrio i pokazao svečeve mošti.
Mido Milikić, koji penzionerske dane provodi u Zemunu, bio je oženjen Ivanjičankom Danicom Radivojević sa kojom je dobio sina Radomira i ćerku Tanju, ali se ona, nažalost, razbolela i mlada umrla. Kasnije se ponovo oženio Sremicom Savetom Domastović sa kojom je dobio sina Zorana.
- Svi oni su živi, zdravi i uspješni ljudi, svi imaju lijepe porodice i od svih sam dočekao unučad, što je najveća radost za svakog čovjeka. Imam čak i dvije praunuke, jedna je malecka a druga je već završila pravni fakultet, sve sa desetkama... Otkako je napustio pilotsku kabinu, Mido Milikić se posvetio pisanju. Sećanja na drugove iz Treće proleterske (sandžačke) brigade, sabrao je u velikoj ilustrovanoj monografiji. Pažnju je pobudila i njegova knjiga "Ratnim stazama Milovana Đilasa".
- Ja sam pilot i evo već bezmalo 20 godina pokušavam da odgonetnem kakva me to sila u jednoj situaciji spasla sigurne smrti. Jedan moj prijatelj, sveštenik - rekao mi je tada da je to bilo po volji Svevišnjeg ili njegovog ugodnika Svetog Vasilija. Danas mi se, evo ispunila velika želja da kleknem pred Svetog Vasilija i zahvalim mu, a Svevišnjem ću zahvaliti kad jednog dana stignem pred njega - kazao Milikić po izlasku iz manastira, neizmerno zahvaljujući igumanu Kašiću što je ispoštovao njegovu želju.
U ratu 1.396 dana
Prošlo je od tada bezmalo pola veka. Miloš Mido Milikić, ako ne najmlađi partizan (pušku je uzeo i u rat krenuo prvog dana ustanka u rodnom Mojkovcu sa samo trinaest i po godina) a ono svakako jedan od najmlađih nosilaca Partizanske spomenice 1941, proslavljeni vazduhoplovni as, koji je pre 56 godina prišio i treću, pukovničku zvezdicu i bio tada najmlađi pukovnik u Armiji, još nije stigao pred Svevišnjeg i sudeći po vitalnosti i bistroumnosti i neće još zadugo:
- Imao sam samo sedamnaest i po godina kad sam, nakon četiri godine, odnosno tačno 1.396 dana ratovanja odložio oružje i sa činom kapetana 1945. zakoračio u mir - kazuje za "Vesti" ovaj krepki i vedri čovek za kojeg se nikako ne bi reklo da je dopro do samog praga desete decenije života.
- Kao ratni komesar i skojevski rukovodilac, bio sam viđen za blistavu političku karijeru, ali sam bukvalno pobjegao u vazduhoplovstvo. Sa 19 godina sam, kao kapetan, pilot-lovac, postavljen za komesara 113. lovačkog puka, kojim je komandovao major Ljubo Kojić, predratni pilot, koji se školovao u Rusiji. Te 1948. godine naš puk je bio stacioniran u Skoplju odakle smo, pored ostalog, uzlijetali sa jednog malog aerodroma i štitili vazdušni prostor tada savezničke Albanije od upada i provokacija grčkih aviona. Jednog dana, u avgustu mjesecu, nas četvorica smo se spremali da uzletimo na zadatak. Vođa eskadrile je bio Kojić, za njim ja sa mojim "jakom 3", pa još dvojica iza mene. Motori su već bili zagrijani i čekali smo samo znak vođe, odnosno da on krene, kad sam u slušalicama čuo neobičan glas: "Ne uzlijeći, staće ti motor, poginućeš..."
Pomislio sam da je to rekao neko od kolega i pomalo ljutito ih upitao ko se to tako neslano šali. Svi su se začudili i pitali o čemu je riječ. Kad sam im objasnio šta sam čuo, počeli su da me ubjeđuju da mi se to nešto pričulo.
Psihijatrijski pregled
- Kad se isti glas javio i ponovio isto upozorenje u trenutku kad je vođa Kojić ispred mene već pridavao gas i spremao se za uzlijetanje, ja sam mu javio šta sam ponovo čuo i zamolio ga da uzletim poslednji kako ne bih doveo u opasnost onu dvojicu iza mene ako pri uzlijetanju zaista dođe do nekog karambola. Saglasio se, i ja sam krenuo kao četvrti. Na startu je bilo sve normalno, ali tek što se prednji dio aviona odlijepio od poletne staze, nešto je puklo i elisa je odjednom stala kao ukopana. Sačuvao sam ipak prisebnost, uspio da smirim letelicu i zadržim je na pistu pored koje je bio veliki drvored. Dotrča komandant divizije Pero Radević, sjati se sila oficira, pilota i tehničkog osoblja. Pitaju šta je bilo. Objašnjavam im, ali vidim svi nešto sumnjičavo vrte glavom...
Samo dvadesetak minuta kasnije, komandant Radević je dozvolio Milikiću da uzleti na drugom, već pripremljenom avionu, da se priključi ostalima koji su ga čekali na nebu iznad aerodroma i da izvrše zadatak, a "na zemlji" je pokrenuta velika kampanja u koju se umešala Vojna kontraobaveštajna služba i sva sila policije i vojne i civilne. Upotrebljeni su goniometri, preslušani snimci razgovora Milikića sa Kojićem i ostalim pilotima, izvršene sve moguće pretrage i provere i sve se poklapalo sa njegovom pričom samo nije bilo traga od glasa -upozorenja, koje je on čuo u svojim slušalicama. Otvoren je i motor njegovog aviona i utvrđeno da se zaista odvojio reduktor od motora i da je elisa zato stala.
- Istraga je proširena i zato što je, ni danas ne znam kako, vijest o nesvakidašnjem incidentu na vojnom aerodromu pukla kao grom i za tren se proširila u cijelom Skoplju - seća se dalje Milikić.
- Jedan moj komšija, pop, došao je čim sam se vratio kući i rekao mi: "Sinko, samo zahvali Bogu i Svetom Vasiliju, njihova svemoćna sila te spasla". Poslije desetak dana mene uputiše i na psihijatrijski pregled u Beograd kod čuvenog doktora, pukovnika Najfelda, koji je bio psiholog i psihijatar. Doktorirao je u Parizu, a bio je bog i batina u ljekarsko-letačkoj komisiji i nema toga ko je sjeo u pilotsku kabinu bez njegovog blagoslova. Tjerao me da mu tri puta zaredom ispričam kako je bilo, tražio da dođem i popodne da mu sve ponovim još jednom, i konačno ustanovio da u mojoj priči nema nikakvih razlika i odstupanja. Poslije, kad se na glavnoj komisiji postavilo pitanje da li ja uopšte mogu više da letim, on je presudio - može, jer on je uzletio samo dvadesetak minuta poslije incidenta i u međuvremenu napravio tri puta više letova od svih ostalih...
Biografija za divljenje
Mido Milikić je leteo na više od 40 tipova aviona, bio instruktor na nadzvučnom migu 21 i iškolovao brojne generacije "gospodara neba". U karijeri je uzletao više od 26.600 puta, u vazduhu proveo više od 10.000 časova, čak sedam puta doživeo da mu otkaže motor na avionu, a dva puta i da se zapali, ali je uvek uspevao da se bezbedno prizemlji i da spasi i avion i posadu, odnosno putnike.
Nije hteo u generale
Miloš Mido Milikić je ostao u Jugoslovenskom ratnom vazduhoplovstvu pune 22 godine. Bio je najmlađi major, a potom i najmlađi pukovnik u Armiji - imao je tada samo 31 godinu; obavljao je brojne visoke funkcije u vazduhoplovstvu od komesara i komandanta puka do komandanta divizije i načelnika Vazduhoplovne vojne akademije, na kojoj je bio i predavač.
A onda, sa nepunih 40 godina života i 42 i po godine priznatog radnog staža, odbio je da polaže za čin generala i zatražio da kao pukovnik ide u penziju.
Po završetku vojničke karijere Milikić nije završio i letačku karijeru već je punih 20 godina bio aktivan u civilnom vazduhoplovstvu. Pored ostalog, bio je šef pilota u Nacionalnoj pilotskoj školi u Alžiru i kapetan na putničkom avionu daglas 3 u Jemenu. Ostao je upamćen kao neustrašivi nebeski vuk koji može i sme što drugi ne mogu.
- Pamtim slučaj iz Jemena kada sam letio na nekoj krntiji aviona DC 3 za kompaniju Jemenerlajnz u trenutku kad je tamo izbila pobuna i započeo državni udar. Prvo mi otkaže jedan motor i ja sa jednim motorom uspijem da se bezbjedno prizemljim na aerodrom u Taizu. Tu mi kažu da moram odletjeti u Aden da preuzmem jedan rizični tovar i prebacim ga do Sane, da to od mene traže predsjednik Republike i komandant vojske, i da od tog tovara zavisi sudbina Republike Jemen. Osposobim ja nekako motor, skinem sa neke olupine aviona i sam zamijenim jedno crijevo koje je puklo.
- Odletim u Aden i tamo mi utovare deset sanduka eksploziva i deset sanduka zlata, ali mi onda javljaju da ne mogu da sletim u Sanu jer su aerodrom zaposjeli pobunjenici. Nadletim i vidim da na aerodromu zaista gore neki avioni. Pitam ima li neka poljana na kojoj bih mogao bezbjedno da se prizemljim. Odgovor negativan. Onda mi kažu da na obližnjoj planini, mislim da se zove Džabal Sabar, ima neka pravina na putu od nekih 600 metara na koju možda mogu da sletim, da je tamo vojska i obezbjeđenje koje će mi pomoći i prihvatiti tovar.
- Nadletim rečeno mjesto, vidim vojnike koji mašu i daju znakove, ali to usko i za kamion a kamoli za avion. S jedne strane, na možda tridesetak metara od puta, uzdiže se litica, a sa druge provalija. Nemam izbora, krenem na rizik, smanjim brzinu do kritične granice i na tren pred slijetanje, ugasim oba motora i počnem da kočim. Zaustavio sam se na pedesetak metara iznad provalije i ispred stijene na krivini u koju bih udario, a zna se šta bi poslije bilo kad bi se aktivirao toliki eksploziv. Da sve bude dramatičnije, pobunjenici sa okolnih visova su pripucali na nas i kopilot mi javlja da smo pogođeni sa dva metka. Brzo sam ga poslao da nekim krpama i šrafcigerima začepi rupe od metaka i tako smo se prizemljili...
U tom avionu, među nekoliko prestravljenih putnika, odnekud se našao i poznati austrijski pisac, novinar i fotoreporter Fric Zite, koji je, uz odobrenje kapetana, sve vreme sedeo u pilotskoj kabini i pratio dramu. On će kasnije, 1973. godine, objaviti knjigu "Žarište u Jemenu" u kojoj je detaljno i sa divljenjem opisao jugoslovenskog pilota, kapetana Miloša Mida Milikića, kojeg je nazvao "gospodarom jemenskog neba"...
(vesti-online.com)
0 Primjedbe