S 55



U svetskoj istoriji S-55 smatra se jednim od začetnika vertikalnog manevra, jer je ta letelica tokom Korejskog rata primenjena u prvim desantima izvedenim u realnim borbenim okolnostima. U našoj istoriji, to je prvi helikopter izrađen u domaćoj industriji na osnovu strane licence. Kroz JRV i PVO prošlo je 45 primeraka britanske i domaće proizvodnje. 


S-55 uopšteno 

U završnici Drugog svetskog rata i prvim poratnim godinama američke oružane snage koristile su helikoptere koji su u to vreme rađeni u firmi "Sikorski", jer su uvidele njihovu prednost. U toj fabrici su se posle rata proizvodile letelice S-51 sa tri putnika. Taj limit nosivost američke oružane snage želele su da prevaziđu i da stvore mašine pogodne za prevoz odeljenja od deset ljudi. Zato su u "Sikorskom", 01.05.1949.godine, odlučila da od konstruktora zatraže da u roku od samo sedam meseci stvore novu letilicu. Motor su smestili u veliko kućište na nosu letilice koja podseća na balon. Iza se nalazio prostor za teret ili putnike. Posada se morala smestiti visoko iznad motora. Konstruktori su poštovali rokove i prvi prototip se našao u vazduhu 10. novembra 1949. godine, a prvi serijski primerci predati su američkim oružanim snagama 1950. godine. 


U "Sikorskom" su za novu letilicu izabrali oznaku S-55, a u RV i KoV SAD dodelili su joj oznaku N-19 i ime Chicksaw (Čiksou). U mornarici SAD i Obalskoj straži, prema njihovom sistemu označavanja, te letelice nazvali su HO4S, a marinci HRS. Posle unifikacija sistema označavanja u sva četiri vida oružanih snaga SAD, 1962.god. ukinute su stare oznake i uvedena nova UH-19. 
Porodica S-55 ima istorijsku ulogu u oblikovanju taktičke primene helikoptera 1953. poslednje ratne godine u Koreji. Tamo su S-55 bili prvi helikopteri korišćeni u prevozu desanata, prvi su sleteli u dubinu protivnikove teritorije, prvi prevozili oštećene letilice i vozila kao podvesni teret. Leteli su na zadacima prevoza ranjenika i učestvovali u izvlačenju oborenih članova posade aviona. 

Jugoslovenski model 


Deset S-51 Mk 1B bili su prvi helikopteri JRV koji su uvedeni u naoružanje 1954. godine. Poslužili su kao osnova za razvoj prve jedinice za novom vrstom letilica 27.helikopterske eskadrile. Na S-51 obučeni su piloti i tehničari a na vežbama su stečena početna iskustva u primeni. U narednom koraku predviđeno je da se nabave veće letilice kako bi se pratila iskustva iz lokalnih ratova sa vertikalnim manevrom. Godine 1957, za proveru je nabavljen jedan primerak S-55 serije jedan sa motorom PW-1340-57, kakv su u "Vestlandu" ugrađivali na HAR Mk1 za britansku mornaricu i HAR Mk2 za vazduhoplovstvo. U evidenciji JRV dobio je broj 11551. Taj unikatni S-55 (u zvaničnim dokumentima JRV ne koristi se britanski prefiks W) najpre je bio u Vazduhoplovnom opitnom centru radi verifikacionih ispitivanja mogućnosti letilice. U Centru su ustanovili kako S-55 može do 50 km udaljene tačke prevesti pet pešadinaca ili 590 kg korisnog tereta leteći na visini od 500 fita (152m), brzinom leta od 76 nautičkih milja (140,8 km/h). Za prevoz i povratak u bazu potrebna su mu 42,5 minuta. 
U to vreme su u komandi vida razmatrani i planovi za nabavku velike količine tih letilica. U nekim dokumentima pominjala se procena potreba i za 300 komada. Prema predlozima plana razvoja vida iz 1958.god. predviđala se izrada S-55 na osnovu letilice po programu nazvanom "Soko-IV". U nekoliko različitih modela razvoja predviđala se nabavka 100 ili 200 helikoptera S-55. Krajem pedesetih godina, paralelno sa velikom reorganizacijom vida i preimenovanjem u RV i PVO, donete su odluke o nabavci početne količine gotovih S-55 u dve varijante - u osnovnoj S-55-5 i protivmornaričkoj S-55-7, i naknadno osvajanje licence za motor u domaćim fabrikama. Za finalistu je izabrana fabrika "Soko" iz Mostara, a za motore i transmisiju fabrika "21.maj" iz Rakovice. 


Za pokretanje domaće proizvodnje sa Britancima su 1959.god. ugovorene početne nabvke od šest gotovih S-55, zatim 12 komada setova za montažu, 30 gotovih motora i 12 u delovima za montažu. Prvi primerci primljeni su u novembru i decembru 1960.god. Bili su to S-55-5 sa evidincijskim brojevima od 11700 do 11703 i S-55-7 11900 i 11901. U vreme kada su uvedeni u naoružanje iz SSSR-a su već pridošli Mi-4 dvostruko veće nosivosti i 20% nižoj ceni. Iako je prednost bila na strani Mi-4, zbog ambicije da se razvija domaća industrija nastavilo se sa radom po licenci S-55. 
Nova tehnološka rešenja predstavljala su veliki izazov za domaće fabrike, ali one su zadatak savladale po cenu velikog kašnjenja. "Soko" je 1961.god. u eskadrile predao pet S-55, 1962. četiri komada, 1963. nisu imali ni jedan finalizovan S-55, 1964. završena su tri, 1965. dva, 1966. devetnaest komada i u poslednjoj godini proizvodnje 1967 pet komada. Po varijantama, montirana su od britanskih delova ili izrađena 34 S-55 (ev.br. 11704 do 11737) i četiri S-55-7 (ev.br. 11902 do 11905). 
Prvobitno je trebalo da se izradi 90 komada, ali se odustalo od nastavka proizvodnje zbog potpune zastarelosti letilice. Naime, odluka o nabavci S-55/7 doneta je u vreme kada se ta letilica već nalazil u zaostatku u tehnološkom pogledu i kada su Britanci već imali "seriju tri" sa gasnom turbinom. Naknadno se pkazalo da S-55 ima ozbiljnih konstuktivnih nedostataka, limitirane performanse, a zbog gašenja matične proizvodne linije nabavka rezervnih delova pretvorila se u noćnu moru. 




Operativna upotreba
 

Prvi primerak S-55, ev.br. 11551 iz VOC-a su prosledili 27.helikopterskoj eskadrili, a tom jatu se pridružio i S-51. Jezgro pilota obučavano na dva modela "Sikorskog" oktobra 1960 našla se u sastavu 107.puka iz Niša (tek preformiranog iz lovačko-bombarderske jedinice naoružane avionima F-47D "Tanderbolt"), prvom helikopterskom puku u istoriji JRV. U sastavu puka bile su tri eskadrile - dve sa Mi-4, pristiglim iz SSSR-a, i 782.eskadrila sa S-55. U početku su u njoj bili S-55 ev.br. 11551, ali i šest S-55 pristiglih iz Vestlanda novembra i decembra 1960.god. 
Već u prvim mesecima službe pokazalo se da S-55 ima velikih tehničkih nedostataka. Kvarovi su bili česti - lomile su se usisne i izduvne cevi, pucao ventilatorski usmerivač vazduha, lomila kvačila motora. 
Kako su S-55 bili u odnosu na Mi-4 znatno taktičko-tehničkih karakteristika, dobili su pomoćnu školsku namenu - na njima su se od 1962 u 782.eskadrili obučaali piloti helikoptera. Osim obuke, S-55 pružili su pomoć civilnom stanovništvu. Posade 782.eskadrile učestvovale su u otklanjanju posledica u Skoplju 1963.god. U jednoj neobičnoj akciji otklonili su rizik od velikih poplava u Pomoravlju - dok je helikopter S-55 lebdeo mehaničari su bacali dinamit na ledene ploče na reci Moravi. 
Kada je u naoružanju vojske broj helikoptera S-55 povećan sa primercima iz "Sokola" 782.eskadrila dostigla je pun formacijski broj od 12 komada tih letilica. U vreme preformacije JRV i PVO 1964.god, devet S-55 i tri S-55-7 iz 782.eskadrile predati su u sastav tek formirane 784.eskadrile u Mostaru (od 1968 bazirana na heliodromu Divulje). Ona se nalazila u sastavu 97.puka pomoćne avijacije (od 1968.god 97.avijacijske brigade) namenjene za podršku Ratnoj mornarici. U početku se S-55-7 nisu koristili za namenske zadatke jer, iako su imali konstrukciju prilagođenu ugradnji sonara, nisu posedovali taj uređaj. Naime, Amerikanci su zbog Berlinske krize i obnove odnosa Beograda i Moskve odlagali snabdevanje JNA sofisticiranim uređajima. Sonari AN/AQS-4D konačno su 1970.god. ugrađeni na čtiri S-55-7, a na peti primerak tek naredne. U praksi se sonari nisu dobro pokazali. Puštali su vodu tokom uranjanja i imali su vrlo limitiran domet. 
Obuka pitomaca VVA, od 1964 do 1968, provodila se u 782.eskadrili na aerodromu u Mostaru, na helikoipterima S-55, sve do zamene sa Mi-2. 
U Nišu su od 1967 do 1973.god S-55 leteli u 783.eskadrili. U njenom sastavu bilo je od četiri do osam S-55. 
Odeljenje od pet do šest S-55 nalazilo se od 1967 do 1970.god. na aerodromu u Zemunu u 890.eskadrili za vezu Komande RV i PVO. Po dva S-55-5 sledovala su štabna avijacijska odeljenja Komande 11.divizije PVO u Zemunu i 15.diviziju PVO na aerodromu Pleso. U praksi se u tim odeljenjima nalazio jedan S-55. Pukovi VVA, stacionirani u blizini mora, imali su po jedan S-55-5/7 za STS. Bili su to 185.puk na sa aerodroma u Puli, 105.puk sa "Zemunika" i 172.puk sa "Golubovaca". 
Kriza oko održavanja S-55 krajem šesdesetih godina bila je prouzrokovana nedostatkom rezervnih delova i kašnjenjem usvajanja remonta u zavodu "Jastreb" u Zemunu. Veće količine rezervnih delova uvezene su tek 1970.god iz Francuske. Godine 1971 u "Sokolu" su počele popravke rotora, a u "Jastrebu" kvačila. Remontnu krizu ubrzala je relativno intezivno korišćenje tih helikoptera (1969.god S-55-5 leteli su prosečno 134 sati, a S-55-7 130 časova) i kratak resurs motora od samo 250h. Zato se 1971 u "Jastrebu" nalazilo 12 komada na remontu. Od 42 S-55/7 sredinom te godine u letnom stanju bila su 22, a ostali su čekali na remont ili popravke. Tri komada su rashodovana da bi poslužili kao izvor rezervnih delova. U rashod su za delove 1972.god otišla dva S-55-5 i jedan S-55-7. 
Rezervni delovi, posebno ležajevi za motore, ostali su glavni problem, pa su 1972 od planiranih jedanaest remontovane samo tri mašine. Konačno su svi S-55 povučeni iz naoružanja 1974.god. Preostali helikopteri korišćeni su kao mete na poligonima i učila u školama. Jedan S-55-5 čuva se u muzejskoj zbirci na aerodromu Nikola Tesla u Beogradu. 




TT karakteristike 

- pogonska grupa : S-55 ev.br. 11551 - motor Pratt & Whitney Wasp R-1340-40 snage 410 kW (600 KS), S-55-7 - Alvis Leonides Major 755/1 motor snage 552 kW (750 KS), rezervoar za gorivo - 470 kg. 
- dimenzije : prečnik nosećeg rotora 16,16 m, dužina 19,1 m, visina 4,07 m 
- masa : prazan sa uljem 2710 kg, normalna u poletanju 3270 kg, maksimalna u poletanju 3630 kg, dodatni teret za S-55-7 predstavljali su 351 kg podeljen na 141 kg za sonar, 160 kg za dva rukovaoca sonara i 50 kg za plovke 
- preformanse : maksimalna brzina na nivou mora 176 km/h, brzina krstarenja 139 km/h, dolet S-55-5 485 km, S-55-7 560 km, trajanje leta 3,5h, vrhunac lebdenja sa uticajem zemlje 2400 m, vrhunac lebdenja bez uticaja zemlje 1200 m. 
- nosivost : tri člana posade, 850 kg tereta (realna nosivost 360kg) ili do 10 vojnika ili do 8 putnika ili do 6 ranjenika na nosilima, hidraulična dizalica nosivosti 180 kg dužine sajle 20 m. 



Naoružanje 

Prva iskustva JRV i PVO sa raktnim naoružanjem na helikopterima stečena su na S-55. U VOC-u su 1966.god. primenili S-55 ev.br.11700 sa dva bočna nosača za dva lansera nevođenih raketnih zrna FFAR 2,75 inča (VVRS 69,8 mm). U inventaru JRV i PVO bile su velike količine tih raketa predviđenih za naoružanje lovačkih aviona F-86D. Piloti su u početku na gađanjima sa S-55 imali problema da održe nišansku tačku u toku od 3 sekunde ali su posle posebnih vežbi i to savladali. 
Na drugom primerku S-55 ev.br.11701, 1970 na bočne nosače postavljene su lansirne šine za čtiri POVR 9M14 "maljutka", koje su u to vreme masovno uvođene u naoružanje JNA. 
U VOC-u se pkazala da se S-55 ne može koristiti kao platforma za POVR zbog jakih vibracija. Zato su oba naoružana helikoptera S-55 vraćena na osnovni standard. Kako JRV i PVO nisu odustali od namere da se "maljutka" gađa iz vazdušnog prostora, to je ostvareno tek na "Gazeli", letelici znatno viših performansi od S-55.

Tokom deset godina serijse proizvodnje "Sikorski" je izradio 1067 S-55 u vojnim varijantama za potrebe američkih oružanih snaga i za tridesetak korisnika širom sveta. Od 1964, male serije tih aviona i rezervni delovi izrađivani su u privatnoj fabrici "Orlando" u mestu Sanford, na Floridi. U toj fabrici izrađeno je nekoliko neobičnih derivata S-55 među kojima se posebno istakao QS-55 agresor-leteća meta napravljena tako da iz vana podseća na standardni borbeni helikopter Varšavskog pakta Mi-24. Takve letelice korišćene su za obuku američkih oružanih snaga. 


Po licenci, 550 helikoptera S-55 izrađeno je u britanskom "Vestlandu", francuskom "Sud-Istu" i japanskom "Micibušiju". Francuski primerci prošli su vatreno krštenje u Alžiru, u borbi protiv gerile, naoružani sa oruđima kalibra 20mm, 12,7mm i 7,5mm i dva lansera nevođenih raketnih zrna. Helikopteri S-55 nisu imali snage za toliki teret, pa su na kraju uglavnom imali samo mitraljez za samoodbranu. 

Objavi komentar

0 Primjedbe